Delo

БРАК II ПРАВОСУЂЕ 39 његова свештенства. У самој ствари међутим овај по себн похвалан иоступак од стране једне некрштепе уираве према цркви на ирактици је имао на жалост рђавпх последица. То је баш уздрмало углед и деморалисало впшу јерархију грчку у толпкој мери, да је грчки народ од свога свештенства трпео веће патње него од озлоглашене турске тиранпје. Цариградскн Патријарх благодарећи добивеном пуномоћију постао је био нека врста неограпиченог деспота, а његови епископи — самовољпп сатраии тако, да је грчки иарод био принуђен да иротиву неправде и наснља својих рођеппх синова, свога националпог свештенства, тражи помоћи и заштите код турских власти. Турска влада пак по своме обичају дуго време нпје нридавала нпкакав значај тим оправданим жалбама целог парода; према свему томе она се правила и глува и нема. Напослетку под утицајем јачег народног нокрета, потиомогнутог у исто доба и енергичним протестом европскпх држава, она упути патријарху акт од 4. фебруара 1850. године у главноме ове садржине: „...пошто су по хрпшћанској религији — вели се у томе а?сту — епископи пастири, вође народне, то су дужни водити га по добром путу, морају га штитити и олакшавати му патње, а нпкако да га угњетавају. Али, како многи митрополити и еппскопи врше по провинцијама таква дела, која не смеју вршити ни најгори људи, то услед тога хрншћанске народности које трпе та насиља непрестано су се обраћале влади молећн је да им она укаже своју иомоћ и заштиту. Па пошто влада не може не узети у обзир ове оправдане жалбе својих поданнка, то одлучно изјављује жељу да ова безакоња престану. Стога позива патријарха да сазове сабор епископа и представника својих једноверних световњака те да у договору с њима братскн промисле о средствима, којима би се ова безакоња отклонила и оправдане жалбе задовољиле, у впду такве црквепе и општипске управе, која би одговарала правилима њнхове релнгнје п проиисима ђулханског хатишерифаА Цариградска Патријаршија, за коју је овај владнн акт био једно непријатно изненађење, мислила је у првн мах да ће то својим ћутањем предати забораву. За чнтавих шест годпна oua није предузимала ннкакве мере за извршење владиннх захтева, нанослетку није патријарх понова био ономенут. После 1856. док годипе п издатог хати-шерпфа султана Абдул Меџпда (1839. до 1861), по коме су се „имала известн општа побољшања н ре-