Delo

П Л А В И п (НАСТАВАК) Јахачи и јахачице кретоше се даље. — Тако ми части овај је лудак хтео, просто молио, да га човек намести онамо где су и они други висили — смејао се Машковски. — Алфред би му сигурно учинио по вољи — упаде узбуђена кнегиња Идалија. — Жао ми је, што нисам, кад сам од њега наследио и овакве ствари, наследио и способности да их вршим — одговори Леон хладно. — У иностранству овакви људи бораве с ону страну катанца. Само је овде допуштено лудацима да јуре по друмовима. Али је то занимљив примерак! Присниће ми се сигурно ! рече г-ђица Лавинија. — Ено он још седи онамо! — шану Иза. — Суморок! Суморок! Тако се име може наденути коњу. Зар не, кнегињице? — узвикну Машковски сав срећан, и записа у нотес изненада пронађено име. Наста неко особито расположење. Почеше да терају шалу с овим случајем, и да га оцењују са веселе стране. Кнегиња се сетили, да јој је муж често спомињао ту ствар. Г-ђица Лавинија се трудила да удеси своје дрско и весело лице као старчево и понављала је гласом као из гроба: .— „Ја сам Суморок!“