Delo

II Л А В II i i — Додајте, молим вас: Василије! — ноирављала је једва умирена Иза. — А! Василије! Одиста! Нисам дочула. Познавала сам у Паризу кнеза Василија! Ах! што је то играч, et causeret vaurien! Звали су га „Дидо!“ — Јел' то рођак маркграфице П...? упита кнегиња Идалија. — Tiens, онда га познајеш. Јеси ли чула за авантуру у Нинише-у? — Чула сам! — Кака авантура? — упита Машковскн. — Није спортовска, графе! — мрзовољно добацп лепа кнегиња. — 0! Разумем се ја и у другим. Више сам нмао жена него коња у животу. Јест, части ми! Госпође на ову бескрајну искреност погледаше у Изу, очекујући неку реч илп бар гримасу. Али је госпођици лебдео на уснама онај исти осмех из усиљене учтивости као и пре тога. Није разумела, или није дочула. Онда почеше да причају о тој авантури која је била и сувише слана. Суморок пређе у заборав. Кнез Леон је ишао ћутећи. Није нимало заборавпо на ред, јер се био навикао. Осмехивао се, одобравао кад је требало, пазио на кнегињина коња, али је у унутрашњости његовој киптело незадовољство. Час су му дрхтали очни канци и крајеви уста, час се опет коњ притегнут нервозно пропињао и скакао. Кнез Леон, и кад се једио, једио се као природе хладне и које размншљају, једно се тихо, невидљиво, али страшно. Овим догађајем био је дирнут у живац: као магнат којн не трпи критике и оцене нижих, као човек готово ишамаран пред женскињем, као човек који не трпн наспље, вику, осећа равнодушност и леност кад га што год, или когод приморава да што уради. А његовом је карактеру требало прнморавање. Дотле није радио ни добро ни рђаво; допуштено је да га покрећу околности. Уосталом, да чини добро, ништа га не присиљава. А од сад ће овај човек и без воље чпнпти зло. Али је маска његова остала и даље непромењена; била је онака, каква је била у тренутку, кад је Суморок говорно, да лпце његово ништа