Delo

78 Д Е Л 0 не значи, и нпје издала ништа веселоме друштву чије је разговоре и шале пратио с потпуном преданошћу. Изиђоше из шуме, а пред њима се указа Холша у свем сјају своме. На високом мосту на реци стајали су мало и дивили се лепоти околине. У долини се видела варошица са црвеним крововима, а прилично далеко, више ње, живописне развалине замка; нешто ниже видела се величанствена фасада новога двора у густим зеленим парковима. На једној се кули лепршала застава: црвено поље са црним Кентауром, на другој се блистао крстић домађе капеле. Тамо даље но брежуљцима и узвишењима распрострте црнеле су се дивне шуме холшанске. А на самом крају тих брежуљака и шума био је старн злмак; пред њим су била ниска, равна поља. Главна црвено-сива маса његова изгледала је као тело; зидине, бедеми као руке; главна кула као глава на којој су стрелишта чинила очи. Тпм је очима замак гледао у равннцу, тражио Татаре, Шведе, а руке пружао у сусрет својима који су, гоњени н заморени, бежали под његову заштиту, склањали се, молили за спасење. Старац је тај био гостољубив, примао је своје, затварао, а, затим из оних руку, из очију, из целог тела сипао је на проклетог непријатеља огањ и пљувао на њ танетима. Није могао да сноси туђу крв у срцу своме и у кући. Тако је било негда. Сад су руке старчеве клонуле, тело се згрчило, а очи на кули биле су црне, велике, сузама или огњем разједене. Друштво је критиковало руине. Биле су гломазне. Није било на њима бршљана, ружа и лепих рушевина као на Рајни п у Тиролу. Сећали су се шта су све видели: Траутмансдорф, Таксис, неке Флетен, па онда Фалкенхорст. И Холшански су ималп одиста право: оно што је ружно ваљало је сравнити са земљом. И нанадоше на Леона. Морао је он то довршитн на срамоту старима, којп су почињали, али нису извршили. Он лагано прегледа руине. Од колонаде изнад грба видео се одатле само један део. Ту се зауставише очи његове и осташе мало дуже, него што је требало, на да им одговори.