Delo

II Л Л В II T'.t — Варате се, госпође! — одговори најзад, — nehe се моје име таком славом окитити. — Шта? Ви сматрате ово страшнло аа иешто особито? прекиде га тетка. Да. Нисам нашао пигде такве руине, и ако сам, чинп ми се, впдео све у Европп. Као реткост сачуваћу у ноштовању. — Ви сте варварнп! — ражљути се г-ђица Лавинија. — Тетка га је опасала ритерским појасом! — Тржем реч натраг с тим да се сасвим очпсти ова гомила рушевина. — Нисам утешен! — Нисте добри! Једва вас познајем... Учтивост ваша и вптештво тако је плитко као и ваша Холша, а упорност дубока као океан! Да, да. Томе су вас научили Језуити! — Ви ме убијате, тетка, тиме,. што немате мплосрђа према мени. — А руине нећете рашчистити? — Жао ми је, тетка, али не могу ни камена уклонити. — Дабогме, дабогме! Кад нешто хоћете или нећете, ви се показујете тако упорни и тако рђаво васпнтани као свака креатура нискога рода. — Срећом ретко кад што и желим, само да би било равнотеже. — То је дрско ионашање према дамама! Извинпте се! — Пазнте, кнеже! — узвикну Машковски. — Онамо се опет скупља једна гомила и иде к нама! То је сигурно опет каква петиција. Части ми, ово је за причу! Хај те да се тркамо с препонама. Нека кљусад поскачу на њих. Кнез се обрте, мрштећи се јако. — Зар опет! По трећи пут! Не даду ти просто да нз куће изиђеш. То је и сувише. Гомила људи што им се ириближавала пнје била велика: неколико варотана обучени као о празнику и гологлавп. Јахачи их сретоше баш кад су ирелази мост, а људн стадоше гурајући напред говорника. — Шта желите? — упита их кнез љутпто, тоном којп пм је зло прорнцао. Тон овај а н изглед кпежев обескуражи говорника. Он заЗорави говор којн је био научпо.