Delo

90 Д Е Л 0 — Сад је нешто не виђам. Где се она дела? — упита погледавши радосно на Леона. Леону се набра лице. — Није ни она више у Холши — одговори суморно. — Али није умрла? Леон задрхта. — Боже сачувај! — рече брзо, осећајућп неки неразумљиви страх. — То је добро. Кажем вам, штета би била за науку. Она има способности за опсервације. Ја је волим!... II при том се добродушно осмехну. Можда му се за тренутак, посред паука и латинске терминологије, појавила пред очима она о којој је говорио, јер је учинио руком такав покрет као да је нешто миловао, и додаде: — Добра Габриела. II кнез се покрете, пређе руком преко уморних очију, устаде и пређе по соби неколико пута. Не врати се више на своје место, већ седе, у сенци, на другу столицу и наслони главу на зид. Више нису разговарали. Професор се био замнслио, можда, II задремао мало. Леон није знао шта с њим бива све док златна румен јутарња не удари у окна, а затим и у лице његово. А тада прану и виде да је заспао седећи н размишљајући. Професор је већ био у послу. Скупљао је своје мрежице, флашице и мотичице. Леон наједанпут устаде. — То већ јутро, г. професоре! — Време је да се иде у шуму! — нромрмља старац. — Да вам нисам досадио својим присуством? — Како? Чак и да сте хтели, ја не бих прекидао свој рад. — Вначи, дакле, да вам нећу бити на досади, ако некад оиет наиђем као ноћас. Не могу да спавам. — Долазите, кад вам је год воља, само ми збирке не дирајте сами, јер се у томе не разумете, те ми можете направити неред! — Немајте бриге, г. професоре! Ако одем даље одавде, то ће бити једино до библиотеке. Хвала вам! — Вашто ми захваљујете?