Delo

II Л. А В II 89 — Јел’ то био хлеб? Јесте ли ирпметили? 1>по је врло добар хлеб — одговорн равнодушно, очевндно расејап. Седе, затим, на фотељу и размишљаше, шта би још могао урадитн до сванућа. Леон спусти главу, која га је јако бопела, ua руку и пснод ока са завишћу посматраше добродушно и мирно лице старчево. — Је л’ одавно нисте видели Гжималу, г. професоре? упита тихо. ф — Одавно. А, то је био обешењак н лажов. „Пма, велн, једна врста црвених, земских паука.“ Ја мислим, то је нека реткост. Он ми обећа, да ће наћи п донети, и замнслите само: послао ми је обичног нопца. Ја да пукнем од једа. Желео сам да се видимо и поразговарамо — а неко ми рече, да је умро. Не знам да ли је то учинио намерно, или из незнања. — Уар је Гжимала умро?... Можда стари? — Био је млађи од мене, али је много пно и јео сигурно трп пут дневно. А то није здраво. — Ја вас питам за младог Гжималу. — За младог? Нисте ништа казали. Млади је сигурно жпв. — Ви не идете к њима! Па то су вам рођаци! — Чинн ми се да је нешто тако. Не знам. А зашто бпх одлазно њима? Кад би стари Гжимала одиста нешто знао о том пауку, онда бих га обишао. Али то је лажов. — Зар вас млади Гжимала не посећује? — Видео сам га овде. Кажу да је служио код вас. Био је затим још једанпут, алн сам ја био у великом послу. Спремао сам један примерак за збирку. Мало је поседео. Причао ми је о неком браку. Била је нека свадба. — Можда вас је звао на своју свадбу! — Не сећам се. — Можда му се сестра удавала? — Габриела? Збиља нисам је се онда сетио, а упнтао бпх за њу. Штета би било. Кад је то говорио бно је врло весео. — Габриела није лажљивица. Она мп не би донела нопца место паука. Разуме се у ствари, а очима јој се може завндетн. Она ме је тешила. При том је замишљено климао главом.