Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА • 137 тврди да књижевних дела ове теме т. ј. из диклуса о опклади нема пре 16 века. И тако не могући еи сам нити помоћу других разумети то место друкчије ео што стоји дрно на бело мепи остаје само овај закључак: или г. Поповић не зна о којим је делима. ту реч, u онда је у крајњој мери нескромно да ми се натурује за неког судију; или он не зна у ком су веку писанн Францускп романи ове теме и што је још горе, не знауком је веку живео — Бокачо, који такођер има једну новелу ове теме, и ко.јега је на читав век и више upe открића Америке, пре почетка Новог Века већ обилато копирао отац модерне енглеске литературе, ЏоФроа Чосер, рођен око половине 14 века, а умро на ирагу петнајс.тог века. Ово je тако огромна, тако нирамидална погрешка г. Поповпћа да је чисто невероватна. Но она је још већа у толико, што он ту своју немогућу, страховиту погрегаку, ту своју пирамндалну заблуду триумФаторски потурује — једноме Иарису! Ово би довде могло бити доста да читаоци помисле каквс тек могу бити остале ситнцје замерке г. Иоповићеве, колико су и оне оправдане, научпе и исправне. Ја ћу само радп прелаза на даљу расправу основног питања навести још некоје. Да би умањио значај унознања номоћу ирстена, које се налази и у каталанској приповеци а коме је он сам и дао специФИЧну вредност. знајућп га само у „Манекини41, и да би истакао већу сродност леринске цриповетке са Манекином но са каталанском версијом г. П. изрично каже: „У леринској приповеци цар долази у воденицу, налазн саму децу, позна у њих свој прстен, потрчи за царицом да је нађе, а она бежи од њега, крије се, боји се да он није дошао да је спали. Тако је исто у Манекини.“ (С. К. Гл. 945). Невероватна тврдња, кпд и г. П. зна да се та сцена у „Манекини" одиграва у двору једног римског сенатора, са једним дететом и у опште са свим друкчије, а не тако исто као у леринској приповеци. Г. Поповић ми се нодсмева и што Petit de Julleville-a пишем Пти Жилвиљ (С. К. Гл. 946) како га изговарају оба ауторитета бечке романистике. проФесор Мајер-Липке и проФесор Бекер и то ми замера човек, који је Сишије-а до последње стране своје књиге звао Сухпром, како га ја ни од једног романисте нисам досад чуо! Г. Поповић ми замера што хоћу да говорим о изворима мотива у Француским песмама Средњег Бека н дајем неке опште погледе о темама о којима по његову мишљењу могу говорити „само научници па страни* (С. К. Гл. 942). Лажна скромност! Ја сматрам