Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 139 1902 г.). Међутим шта да се рекне о г. Поповићу који се у свсму и једнако заклања.за ауторптет Сишијеов када видимо да је он хтео поправљати Сшиијеа, те је у битним питањима одступио од Сишијеа из простог раздога, што је с оном иажњом и исправношћу проучавао и цитирао II Сишијеа, са којом је читао каталанску версију и Хернина, и цитирао Париса и мене? Ми ћемо у даљој расправи навести још неки зпачајан пример, овде ћемо да кажемо само реч две о г. Поповићевој подели Манекина у два типа, при чему се он по.зива на Сишијеову поделу. Ја сам поклањајући вере г. Поповићевој исправностп нрешао пре преко те поделе. Са садашњим искуством био сам принуђен враTiiTU се опет на Сишијеа. II замислите. Сишије дели популарне версије ове теме у трн типа: А, са 14 версија, В и С, са по 11 верснја и свако са више индекса. (Видн Сишијеов „Увод“ у дела Боманоарова страна 68 и даље, и Dr. Гоф, Констанца-Сага, стр. 7 н даље.) Тип С је по његову мишљењу још највише раширен међу Словеиима (Сишијеов Увод стр. 69, Гоф. стр. 8). Сва трп типа Сигаије изводи из једног основног, општег, заједничког. Осим тога извесган број — 6 — приповедака није се дао Сишпјеу класификовати ни у та три тииа. Откуд г. IIouobii ћева подела у д в а типа? Из Сишијеа. То је Смгаијеова подела л и т е р ар н и х, књижевних версија, за које он као и за нопуларне претпоставља један општи основни тип (в. Сишије р. 24 и 25 u Dr. Гоф. р. 14 и 15). Г. Поповић је просто иобркао Сишијеову поделу литерарних версија у два типа : типиспосника (хермите) и тии сен атора са његовом поделом популарпих версија у три тииа, и то je могао тим лакше учинити што за њега размак између литерарнпх и нопуларних версија скоро и не постоји. И г. Поповић није нн свестан ове своје збрке, јер да је свестан јамачно се не би и за ово позивао на Сишнјеа, или би бар објаснио за што он и за наше популарне версије узима Сишијеову поделу литерарних версија. Још неколико ситница, па ћу завршити овај део свог одговора и прећи на други, у коме ћу-изнети новог ма.теријала о самој теми, који је г. Поповићу остао непознат. Јер пре тога, а после свега што сам досад ја о овој теми рекао мислим да се могу осврнути на г. Поповићево истицање мога дилетанства и према том неиозваности да « _ о овој ствари што говорим — један моменат којн је г. П. сматрао за корисно навести прекорно одма у почетку свог одговора, рачунећи да ће свом одговору, ваљда, тиме прнбавнти више важностн. Да бпх илустровао тај прекор ваља констатовати ова Факта: Г. Поповић је романнста по школн, ио струци, а од пре неколико година славиета