Delo

ПРАВНЛ ПРИРОДА УСТАНОВЕ ВЛаДАОЦА 155 други фактор, народ, не би признао, било нзречно било прећутно (coactus volnit sed voluit), нов ред у државн. Од тога момента владалац би поново добио, и то у много већим размерама него пређе, док је био ограничен уставом, карактер власти, и сваки атак од стране појединца против њега био би атак на власт, дакле био би незаконит. 2. Када се дужност састоји у пасивности, тада се прекршење дужности састоји у активности и обратно, ако је дужност бити активан, онда је пасивно стање пренебрегавање дужности. Па како је дужност власти да буде активна, то се она грешн о ту своју дужност, када остаје пасивна, када т. ј. пропушта предузети радње у чијем се извршењу њена функција састоји. Ово исто вреди и за владаоца. Кривицу omissio може специјално учинити владалац у погледу оних државних аката за које министрима није иотребан његов потпис. Н. пр. такав је акат допуна закона за коју би министар био овлашћен од стране законодавца. Можемо, у овом смислу, навести правила за ванпарнична (неспорна) дела од 1872. год. и правила за примену закона од 1874. год. којим је допуњена и измењена тач. 4. §-а 471.грађ. суд. пост.. II једна и друга правила донео је сам министар правде. Овде долазе и расписи упућени на управне чиновннке, којима министрп коментаришу законе чије је пзвршење стављено у њихов ресор. Да додамо да, поред наредаба генералнога карактера које служе примени закона, постоје, тога ради, и специјалне наредбе. Такав би случај био када би н. пр. минпстар финансија издао налог да се извесном лицу допусти неки почек за наилагу пореза. За овакве радње министра владалац наравно не може одговарати, ako су му биле непознате. Снецијалне наредбе за извршење закона владаоцу ће, махом, бити непознате, јер њему није могућно ући у све детаље функционсања државнога механизма. Али, и за ове ноступке мннистара, за које њима по уставу није потребан потпис владаочев, владалац је одговоран, ако се оне са његовим знањем врше. Он је одговоран просто зато што тада те радње постају и његове. Једна радња коју смо ми имали спречити, коју смо били дужни спречити, постаје н нашом радњом, ако смо ми својом пасивношћу допустили да се она изврши. Пошто мпнистри, у уставнин монархијама, не могу остати на својим положајима, ако је владалац томе противан (чл. 138. Устава), то је, природно, владалац одговоран п