Delo

ПРЛВНА ПРИРОДА УСТАНОВЕ ВЛАДАОЦА 161 као власти. У том погледу, наравно, мора му се оставити потпуна слобода. Али зато ипак он носи одговорност за своју оцену. Тако, да ли треба скупштину распустити нлн не, то је владаочева дужност да извиди. У томе он може ударити добрим путем или рђавим. Признајући му, у начелу, власт распуштања скупштине, јавно мнење може подврћи критици опортуност распуштања скупштине у датом случају. Ово двоје једно друго не искључује, чим се владаочеве прерогативе схвате као дужност. Овако схваћене — а то је једино, видели смо, правилно схватање — прерогативе те морају се вршити онако како то општи интереси налажу, а то значи да сваки појединац може слободно ценити начин на који владалац чини употребу од својих прерогатива. Међутим, ако би се те прерогативе узеле као права владаочева, јавно мњење не би могло критиковати њихову употребу нити повлачити владаоца на одговор, исто онако као што нико не може чинитн нас одговорним зато што смо ми извесно своје приватно право.овако а не онако употребили. Одговорност владаочева, када се он креће у границама устава и закона, такође може бити долозна или кулпозна. Долозна ће бити онда када он намерно своје прерогативе врши неопортуно или погрешно. Разуме се да ће такви случајеви бнти ретки. Чешће ће се десити да владалац навуче на се кулпозну одговорност: и ако је он желео да од извесне прерогатпве своје, у даном случају, учини корпсну употребу, он у томе није успео, било с тога што је он, у опште, слаб владалац, било зато што се је случајно преварио у оцени прилика. Када владалац ненамерно погрешн, тада је његова морална одговорност мања; а с погледом на то да и владалац, будући човек, може погрешити, не треба га за нрве или ређе погрешке строго осуђивати. Али зато што свака погрешка у раду владаочевом повлачи штетне последице, без обзира на његову mala или bona fides, један владалац који би често и ненамерно грешио био би за државу онако исто штетан као и онај који би грешио намерно. Другим речима, и ако, са моралног гледишта, нису једнаки: владалац који хотимично ради рђаво и онај који тако ради bona fide, са гледишта државних интереса они су једнаки, што значи да су за државу подједнако штетни и неморални и неспособни владаоци. То је једна примена општега правила да се у политици, у случају који ћемо одмах рећи, не гледа на побуде јавних радника: ако они у својем раду немају успеха, Дело књ. 44. li