Delo

Ђ А Ч II Н А 193 Сила, па се ја вратим кући. Али за орање и копање нисам био више ... — Па што уради тад? — Одох у винанце. Лекар ми намигне значајно иза велпких наочњака. — Пак? Ђачини заспну очи ко две варнице, за час. Уздахне и у место одговора упита: — Колико Вам је година? — Рекох му. — Хе! млад сте још. Незнате што је свет. Видите. ми смо као пси, кад нас ко науцка спрцамо један на другог да се кољемо и остављамо да нам носе кост, што смо глодали. — Мало стане па надода махнув нехајно руком... А ко зна шта је добро шта ли зло? — Па што ти је било? Упитам непритајеном радозналостн. — Ах, опекао се протумачп лекар, и исприча како је Т>ачина одао добровиђеног комесара, што је пропуштао контребанде уз масне бакшнше, али се лукави комесар досетио и скувао попару Ђачини тако вешто, да је овај био протеран из службе. Ђачина је, док ie лекар приповедао, стајао непомично прекрштених руку и погнуте главе. Гледајући иоразбацане карте по столу поглед ми, застане на писанку што деца рабе у мањим школама. Узмем је и погледам. Био је правилан, чист рукопис. Ђачина ми се приближи. — Мој син — рече и не чекајући да га ја питам. — Имаш сина? — Ђачпни се опет било разведрило лице. — II изаћ’ ће ваљан.. Ви’ те. Тек је у другој години а како пише. — А жена? Упитах инстинктивно. Ђачини прелети горак осмех преко лица, па махне презриво руком. — Отерао је! — протумачи лекар. — Шта ће ми жвна? Жене и за друго нису него да рађају депу и вучије носе. Почела је пити па је отерах... — Куд оде? — Внам ја! ? К врагу! Кад одосмо Ђачпна ми шане на ухо: — Не замерите. Дело, књ. 4-1. 13