Delo

194 Д Е Л 0 III Прошло је било добричак времена што нисам виђао Ђачину. Случај хтеде да, кад се најмање надах, њега опет видим. Четири нас: мој пријатељ лекар, инжињер В .. .ћ и млади лекар Б

ћ одосмо једног лепог јесењег дана у Е

к, онако за забаву. Путем, у кочији, млади лекар непрестано додијаваше са дпјагностиком. Разне су болести биле њему само комбинације, које ведро око лекарево лако могаше препознати на болеснику, према његову „суставу телесном“. Лечење није било друго него систематично рабљење фармакопеје. Ослободи нас од гњаваже тек долазак у Е

к. Пошто обиђосмо парк поседннка И

а, наручисмо ужину. Разговарали смо о којечему чекајући на чорбу. Инжинир је добујао једнако с виљушком по тањиру. Одједном се врата ниске собице отворе и појави се дуга окошта прнлика, Ђачина, носећи зделу с чорбом. — Оно, откле ти овде Ђачпно? Угитам га. Он положи на сто зделу, укрути се и поздрави по војнички. — „Sono primo cameriere del Signor oste.“ Рече лошом талијанштином. Погледа радознало на инжинира и млађег лекара па изађе. Лекар Б

ћ није имао мира; и између залогаја и залогаја говораше непрестано. Сад је била тема хирургија и инфекција. — Највећа је погибељ код таких рана, да услед инфекције не настане ,,perituitis“. Него, ето хирургије, која се може с поносом хвалитида је најнапреднија грана у медицини: сеци, шиј, постављај на место и из леша, ето опет здравог човека. Кад је Ђачина донио кафу млади је лекар био у највећем заносу. Ђачина је био наиерио уши. Одједном ће: — Pardon, ако не сметам господн, ја бих радо слушао. Понудисмо га вином. — Хвала! не пијем. То ми шкоди здрављу. II да покаже да је збиља болестан, или да се сам сети, закашље се два-три пута. Седе на један сандук до зида, н подлакти се руком на колену наслоњеном, слушаше напето разговор. Мој пријатељ, лекар, причаше о чудном случају да докаже вредност нове. асептичне методе.