Delo

ДВАДЕСЕТ Г0Д11НА ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НА ПРИМОРЈУ 201 истиче, а међу нама нстиче и још намеће. Одбор је барем могао преписати један стих Гундулићев и у проглас га уврстптп, гдје се спомиње српско име, и могао је то урадити одлучно н поуздано, јер га нико није могао побити, јер Хрвати на по се нијесу супрот имена српскога истакнули име хрватско, а пз Гундулићева Османа. „Него, ако ћемо озбиљно поступати, треба и наше ствари народне озбиљно претресати. Дубровачки одбор имао је пред очима једну намјеру. Он је таки проглас издао смишљено, он је тако хтио, јер је баш желио створити изузетак, јер је хтио, да на подизању и на славу открића Гундулићева споменика заборавимо наше народне и политичке борбе. Споменик је морао бити уточиште мира; дани славе имали су бити дани бојнога почетка — као што је било такијех уточишта и такијех дана у дивљем и крвавом средњем впјеку! Ми, као ми, не можемо замјерити одбору. Ако ли ћемо му замјеритн, не можемо се жалити на Хрвате, што другачије поступају. „Сасвијем другачије поступали су Хрвати на открпћу Качићева споменика. Па ми ћемо и у оцјену онаког њиховог поступка битп разборити и великодушнн. Међу Хрватима потакнута је мисао споменика; међу њнма скупљено је највише прилога; они су управљали овијем послом и споменик се подизао гдје они владају. Били су господари да раде онако како им је воља. Па су они тако и радили: по вољи својој и по обијести својој. Они су дали овечаности искључиви значај хрватски. Они су хтјели претворити ову културну свечаност у политичку п своју су намјеру извршили. Нијесу прилијепили на споменик грб Велике Хрватске, али су се зато накнадили и намприли политичком буком! „Него сад дблази оно упоређење, које карактерише наше понашање и понашање Хрватске и хрватскијех политичкијех првака. Они нам опет сада приговарају, што нијесмо дошли у Макарску на откриће Качићева споменика „и ако најуљудније позваниХ Али то није истинпто: нијесу нас ни уљудно, ни неуљудно позвали, већ су нас просто игнорисали. Hiiјесу они по једноме начину позвали Србе, да ту дођу Срби и представници српскога народа, већ су само позвали поједине људе између Срба, који су се уљудно захвалили и другачије нијесу никако могли поступати. У Макарској они су као Срби само моглп ћутати, јер би другачије прошли онако, као што