Delo

232 Д Е Л 0 да је тај израз и сувише слаб. Говорили сте ми некад да вам је та ствар позната. Сада, дакле, признајете да ти људи имају права. — Не признајем ннкоме право. — Дакле, нисте чнтали ово? Пружи се столу и показа^ на рукопис. — Извод овај показалн су ми после јавног напада оног старог зликовца што некажњено седи на украђеној земљи на месту, где је неки његов предак убио без суда и кривице мога прадеда.... убио као зликовац.... — Нитао сам тај рукопис. Спремљен је био још одавно у архиви за кнеза Алфреда у сасвим друкчијим околностпма. — Онда је овај рукопис мој одговор на вашу молбу. Па годину дана од Суморока неће остати ни трага на мојој земљи. — Нестаће убрзо и са света! — тужно одговори Гжилала. Угасиће се, као што се гасе пожарп, уништившн сами себе. Можда ће их слистити прст нроклетства божјег и правде вечне. Вп се нећете мешати у то проклетство; нећете учннити оно. нред чим се толико нредака ваших повукло. Глас му је био пријатан и тужан. Ннје поучавао и саветовао, већ је молио. — Г. Гжимала! — рече, не гледајући на њ. — Ја сам ва.ч казао прву и последњу реч о тој ствари. Немојте ме и ио други пут нзлагати непријатности да вам одбнјем молбу; пређимо на други предмет. — Кад сам се решно да покренем ово питање, када сам искусио вашу одлучност и охолост, за што до сад нисам знао — нодносићу до краја ср-е.... што има доћи. Већ сам се понудио да кажем све: допустите ми да усмено допуним овај рукопис. Кнез се усколеба. Охоло је хтео одбити, али се нредомцслн. — Говорите, госнодине! — рече намрштен и неумљив. Саслушаћу, и ако може бити епилога, који би избрисао успомену на то, н који би је ослабио.... Саслушаћу, пошто вам је до тога стало. Седе на фотељу н прекрстившн руке, предавао се само слабости према овоме човеку, који је био нит, што га спаја с с пдеалом, са успоменом на боље мисли и снове. Гжимала је стајао, сав усплахирен, не могући да савлада дрхтање руку и гласа.