Delo

П Л А В И 233 — Овај се рукопис свршава са продајом имања Суморока за један сраман акт. Даље нема титана и демона, нема рада и борбе. Страсти су се угасиле у крви.... остали су живи плодовн. Мени се чинп, да овакви догађаји не само ниште душе, него и тела трују. Наслеђују се њихове пожуде, наслеђују се болести, понижавају се душе, пропада организам. Кад сам ја познао ову ствар, у проклетој енклави живело је њпх троје: отац, снн и кћи. Они су ми пример за ово тврђење. Ови су људп добпли у наслеђе пожуде и бојеве. Отац је био мало померио памећу, и ако је изгледао свестан, син је од детпњства имао клицу смрти. Као месечар и са маном у срцу, у неизвесности, кога ће дана и сата онај гост закуцати на врата, и због тога не осећајући људске жеље, не водећи бриге о земаљском добру, био је равнодушан, као пролазник кроз живот, свет и његове тежње... Кћи, девојка ванредне лепоте, добила је наследство од предака у нервима и нечувеној упечатљивости. Она никад није мислила, већ је само осећала. Није знала за златну средину, већ само за крајности. Уверен сам, да јој Бог за дела њена није судио, а верујем, да је, и поред онаког свршетка, нашла у њега милосрђа... Ово троје, дакле, живело је је на оном имању у пустињи и беди, у усамљености у тузи. Нико се с њима није дружио, а п они су бежали од људи обележени трагичном својом прошлошћу као каквим страшним жнгом. Двор је био као развалина, упарложену земљу није нико обрађивао, нико се нпје бринуо о том проклетом крову, нико није радио.... Осећали су се као изгнаници, осуђени без кривице на доживотно прогонство, приковани за своје разбојиште као за кола. очекујући свакп дан, да их одатле отерају. Такве судбине нема можда на свету. Судбу ту није могао да поднесе син и нобеже, чим је разумеде, заклињући се, да се никад неће вратити под тај кров. туђ, триста година брањен. Отац га је за то проклео и остао сам с ћерком. Овај је старац ио некад видео и тада је био најсвеснији. У такој сте га прилици ви срели. У осталом он није могао ни говорити ни мислити — исцрпен оннм силним ударима — нраво дрво. Кћи га је хранила и надгледала — од своје сопствене зараде. Кад није имала рада ни хлеба, одлазила је у село и нросила за оца од сељана из Красних Садиба, који су је про-