Delo

П Л А В II •235 рошицу, кад, а она пред нас.... Познаде ме и поздрави; ја подигох капу. Кнез се замисле и зачудн. — „Овакве лепотице живе у Холшп, а за њих не знам! — рече у шали. А ко је она?“ Нисам умео лагати и прећутатн — казао сам њено нме. — А откуд је ви познајете? — пнтао ме је неповерљиво. Ја му изпричах све како је било. Није више ништа говорио нити питао. Мени је било мило што сам се ослободпо тајне и брзо то заборавих. После месец дана, на моје изненађење, опет поче разговор о Сумороцима. Знао је да има негде нека пресуда — која никад није извршавана. — „У беди треба помагати!“ — рече. — „Због неке парнице није право да тн људи умиру од глади. Алн ја сам не могу ништа, не смем се одавати. Него узмите ви једну шаку злата и баците девојци тако, да не зна ко јој даје.“ Није ми био пријатан такав посао. — „Мени је теже него вама, кнеже. Мене познају, а вас ти људи нису никад видели“. — „Имате право. Сам ћу то свршптп, Одлазио сам онамо доста често, тражећи дивљач. Кад је реч о тим људима, онда наредите да ми се нагшше извод из оне парнице. Да знам, у чему је ствар!“ Више никад ннје било међу нама помена о Сумороцима. Спремио сам био извод и са страхом захваљивао сам Богу, што . је кнез био за ту ствар заборавио! Једне вечерп јахао сам поред Каравике — а нешто се забели међу брезама. Коњ стаде као укопан, па се затим пропе. Савладавши га кренем се даље, уверен да сам видео вамипра. Код простих људп ово је место будило сујеверје. Сва привиђења која је и ко 'преживео, виђана су само око Каравике. Ја нисам страшљивац, те хтедох да се уверим, да је сав страх била марама на крсту. Али тамо не нађох ни мараме нити ишта бело. Тада се осетих непријатно и брзо одох. Ко је читао овај рукопис, разумеће ме потнуно. Уђох затим у шуму и брзо заборавих о томе. Онда сам још био- слободан, млад и заљубљен. Мисли су ми биле далеко од Каравике; кад, али у том негде у близини у густишу зарза коњ, а мој одговорн, као да су се познавали. Окретох на ту