Delo

236 Д Е Л 0 страну н пренеражен нађох добро познатог коња, оседланог и привезаног за дрво. Нисам знао шта да предузмем и тако нерешен гледао сам унаоколо. У то из честе изиђе кнез Алфред, спази ме и познаде. — Пзгубих бич у овом жбуњу — рече. — А ја сам се побојао да се није што рђаво десило. — Ех, шта ми се може десити! — одговори смешећи се двосмислено. Вратисмо се заједно. Опет прође неко време. — То је било онда кад сте ви допутовали у Холгау и кад смо се упознали, пред женидбу Алфредову. Ја сам често пролазио поред Каравике и једнога ми дана паде на ум девојка, коју од неког доба нигде нисам сретао. Да нису номрли у овој пустињи. Обузет осећањем сажаљења, скренем с друма и приближим се двору, који је био обрастао у шибљу као шумарева кућа п не надајући се, наиђем на некога, који је стојао на путу и није ме оназио. Он се окрете, а ја у мало не узвикнух. То је био козак Сила. Не проговорисмо ни речп. Гледасмо се мало, затим ја окренем на другу страну п одем. Кнез Леон наједанпут устаде. — Не говорите више, Г. Гжимала. Поштеднте ме те последње речи! Нећу је издржати. — Кад би још била последња! То је само увод!.. — У шта увод? — У епилог ових ужасннх догађаја. — Па шта је више од тога могло битп? То је одпста доста! — Трајало је то годинама. Кнез Алфред се оженио, ја сам отишао, нрекпнуте су биле потпуно моје везе с Холшом. Недавно тек пре пола године, био сам са женом у варошици, у цркви, о једном празнику. На пијаци су се страшно тискали људп. У моменту кад су људн излазили са службе — дојурише пред гомилу козаци на коњнма, за њима кола и у њима кнез Алфред са женом. Људи се повукоше, бленући; гледао сам и ја. Осетих да ме неко хвата за руку и пита: „Ко је то?“ Не окрећући се и не познавајући гласа, одговорих равнодушно: „Па кнез!“ Сам се поплаших од ових речи, тако су биле тужним јеком пропраћене. Обазрех се и сназих Суморокову где