Delo

П Л А В II 237 стоји, нагнута јако напред, и сумануто гледа. Поглед тај и сада гледам, јек и сада чујем. Светина нас брзо растави, алп ја ни тога дана, ни доцније не имађах мира. Разумео сам, да сам непажњом својом девојци овој отворио провалију, да се спрема несрећа. Леон је оберучке стезао главу и сав се тресао. Осећао је да се приближавао епилог, предосећао је, можда, и какав је. Гжимала обриса зној са чела. — Трећега дана у зору када сам излазио из куће, стаде преда ме кнез Алфред. Тако је био промењен у лицу и страшан, да сам, готово, погодио, шта је било. Поче говорити, али су га уста издавала. — Учините ми једну љубав. Знате ли онојезеро у шуми, одмах до.... до.... — ннје могао изговорити. — „Знам,знам!“ — викнух,не могући да гледам како се мучи. — „Идите тамо — одмах — одмах!“ — „Отићи ћу!“ — рекох без премишљања, упутивши се коњушници. Он ме задржа. — „Нећете ништа рећи?“ — прошапта. — „Ништа!“ — „Дајете ли часну реч?“ — „Дајем!“ У том га нестаде, а ја оседлам коња и пођем. Знао сам језеро. Тада су над њим падале црне, прљаве птичурине и грактале. Ја им одузех плен — остатке човечјега тела.... скоро без облика. Не бих познао, ко је то, а да сам се закаснио ни ови остатци не би остали од гавранова. Ови су остаци, после кратког испитивања, сахрањени за плотом гробљанским.... и за тај последњи гроб дуго сам молио кнеза да се моли Богу.... После смрти кнеза Алфреда, кад се ни о чем другом у околини није говорило, сретнем кнежевог пуномоћника и он, причајући ми по стоти пут о несретном случају, додаде узгред: — „На три дана пред погибијом наредио ми је опет да напишем извод из парнице са Сумороцима. Ја сам му дао онај, што смо ја и ви израдили. Можда је хтео да изврши пресуду. Али, само је време учинило своје: они сесад ни бранпти не могу!“ — Тада ми изађоше пред очи догађаји она три дана, од тренутка када ме је кнез Алфред, уздајућн се само у мене, по-