Delo

П Л А В II 239 — Чините што хоћете, кнеже. Ја сам морао рећи то што сам рекао. — Ја вам не пребацујем за то, шта више ја сам вам дужан захвалности, што сте ту срамоту и љагу, нанесену кући нашој разумели и ћутали. — Ја нисам то чинио због части вашег дома већ зато, што сам кнеза Алфреда жалио, а вас сматрао за пријатеља. У осталом, туђа тајна није никад наша сопственост. Опростите, ако taM вам учинио што непријатно. — Знајући ваше илемените побуде, ја ћу се постарати, да овај разговор заборавим! Гжимала није разумео да је то требало да изрази особнте обзнре према њему и милост. Кнез му се данас учинио непознат и стран. Обузимала га нека хладноћа и укоченост. Он устаде и невешто се поклони. — Нећу вам, кнеже, више одузимати времена! — рече не погледавши га и брзо изиђе из собе. Леон се помаче као да га је хтео зауставити, али се на време прибра и седе, илп боље рећи, паде на фотељу. Тога дана није никоме ни речи рекао, нитп се померио с места. II Гжимала се враћао у Хубин намргођен и нерасположен. Дошао је кући по мраку, са хладноћом у срцу, и жудан да седне да се одмори и одахне. У соби је поред ламне његова жена читала. — Откуда ти? Јамачно од Суходолича? — уппта га уместо поздрава. — Каквих Суходолича опет? — Каквих! Можда ћеш боље разумети, ако кажем: од своје драге Марине. — Какве ти то, жено, детињасте мисли долазе у главу! одговори. — Где је Габриња? II окрете се узнемирен по соби. — Да, то су детињасте мисли, кад видим, да си у кући као какав гост, да остављаш и мене и своја добра због неких потајних веза. — Дођи к себи, жено, и немој ми стварати пакао од ове куће. Доста ми је мука и јада. — Доста, дабогме, кад их сам тражиш! Хвала Богу, те већ * осећам смрт над главом. Не жалим на тебе што си је пожу-