Delo

П Л А В И 241 осталом он неће моћн одолети пословима; он је створен да буде научник, а не домаћин. — То се тебе не тиче. Виктор има оца, главу породпце! — Мени се чини да п ти још непрестано сматраш оца за главу породице! — промрмља Гжимала. — Сигурно не тебе. Одавно сам, драги мој, изгубила лепо мишљење о теби. Знам, ко си. — Мислпм да то никад нећеш знати! — одговори муж, устајући. Из другпх соба је допирао слаб млаз светлости. По том зраку пође Гжимала и дође у Габрнелину собицу, где је она, погнута над столом, предано рачунала, погледајућн редом у неколико књига рачунских. Познавши га по ходу, она брзо устаде и загрливши га, срдачно га пољубн, а он је јако притиште на груди и дуго је држао тако, као да је хтео тим притиском горчину своју угушити. — Вратио си се! — рече она радосно. — Надала сам се, да ћеш тек сутра доћи — на шведски гроб. — Тако сам и ја мислио. Надао сам се, да ћу добар глас однети Мпхаилу и да ћу с њиме сутра доћи. Габриела подиже главу. — Дакле.... враћаш се без доброга гласа? — упита тнхо. — На жалост! Кнез ми је одлучно одбио молбу! Нисам га познао. Може бити да су га други боље разумели него ми; мажда је и он онакав исти — поности, охол и уображен као н сви други! А Габриела, ослоњена на његово раме, дубоко се беше замислила, гледајући преда се. Марија Рођевичевна. (С пољског преводи М. Ст. Јаннови&). (Наставиће се) Дело, књ. 44. 10