Delo

ЧЕК АЊЕ (НАСТАЕАК) III II све бриге зауставише се на Милану. Савети више не помажу, јер их он одбија с презрењем и као с неким подсмехом, који старца вређа, понижава. Па онда узбуђеност која прати сваки његов покрет, изазива чуђење, запрепашћење код старца. Час би хтео да буде љут,' опор према њему, да га претњом, на силу натера да нађе рада, ма где и ма шта. Па се трза као да сам стреии од своје грубости и љутине. По неки пут мисли да га замоли, да га благо опомене. да тако пе ваља, да ће тако ироиасти, и да он не може да гледа његово пропадање; па му се чини, да ће се тим понизити, као да ће пасти родитељски углед и право, на које он толико полаже и с чиме се готово поноси. II увек све једно исто, било да почне да му прети или да га моли, одмах застане, зб.уни се, обузме га нека зебња, као некакав страх и он суморно маше руком, главом, као да ће тим одагнати п мисли и бол које му Милан наноси. — Е, баш је тако срамота! — говори он Милану. Срамота! оа моју младост, не беше тако!... Ех, садје срамота!... говорио би, махао главом и као више за себе ионављао ту реч неколико пути, не гледајући Милана. А Милан се тад немарно окрене и као да се то њега не тпче, упита га; — Шта је то срамота? — па не чека да му старац одговори, окреће се прозору, гледајући Дунав. Старац га само од-