Delo

Ч Е К А Њ Е 245 — Нећу! — одровори Милан ладно. А Станоје зину и крочи као да ће га ударити, па савлађујући се. упита га: — А што? — и то тако рапаво, промукло, да се Милан трже и одступи, па одговори: — Не знам ни ја!... II онда као да се присети, гледајући старца мирно, упита га: — Што си ти отишао из Турске? — Од зулума! — одговори Станоје као збуњен овим питањем. — Што ти се то тиче?.... Од куд ти то сад дође на памет? — Ништа. Тек онако. Никад ми ниси причао. Одговори Милан. Јесу ли велики зулуми?.... упита га. — Сваки је зулум велики! Од добра нико не бежи. — одговара старац. — Убише ли кога од нашпх. — Пита га Милан даље. Старац се некако умирио, понова сео на столипу и загледао се у Милана. — Убише ми татка, брата, похараше нас. Велики зулум беше синко. Велики! — II он као да се пренесе мислпма у то доба, као да се сад пред њим испараваше врела крв њихова, н као да га је гушио дим од пламена који немилосрдно гуташе његов мал, његово добро. Он се стресе, хукну, скочи са столице и промукло рече: — Велики Јзулум беше! — Милан га је овим гштањем збунио, помео. Он се више не сећаше шта је хтео и ради чега је нарочито дошао да говори с Миланом. — Шта ме ти то питаш? — упита га. — Има ли тамо комита? — уиита га Милан. А старац се трже као опарен. Он не зна да ли га ово питање збунп или поплаши. Шта га то сад овај пита. Да ли он то увек мисли, те је зато све нешто збуњен, расејан; зато неће да ради; или је сад почео то да мисли зато што је онако грубо, немилосрдно почео да му прети, да га гони од куће. Иа онда устаде са столице, прво приђе Милану, па гледајући га право у очи, упита га: — А што то питаш будало једна? — и онда му се учини као да његов глас има нечега суровог у себи, као да је сувише опор, претећи, што Милана још више плаши. И старац као постпђен, као да је Милан овпм иитањем сручио нешто у њему, од чега осећаше бол: он приђе Стани, која је све време стајала у кујни и слушала њихов говор. Он покуша да се насмеје, алп му се чини да му усне запиру, да су стегнуте, те не могу