Delo

246 Д Е Л 0 осмех да изразе. II онда на силу, с напором, трудећи се да отклони то што смета осмеху, он поче нспрекидано, вукући Стану за руку: — Види ову будалу!... Бто види!... Оће у комите!... Будала једна!... Па поче Стани убедљиво, као да оће да се оправда: — То је зато што не ради!... Зато и мисли! Зато!... Ето зато!... па онда укну, дигнувши обе руке у вис: Децо!... Децо!... и онда се сасвим збуни, изгуби; заборави све, сав се нредаде нечему несхватљивом, целога га шчепа снажно страх и сломи, обори. Па се као уморан довуче до кревета и завали. Као пред неком опасношћу, неком жалошћу, гледају сећутке, као збуњени, не мичући се с места, као да ће се дотаћп нечега и учинити још нешто горе, нешто страшније. — Ето моја мука!.. Ето!.. поче старац за себе. Баш ми не дате да живим! Како вас није жао?... Зашто ме толико мучпте?!... па се застиде што је тако мек и поче оштрије: — Ти ћеш Милане од сад самном. Да научиш мој занат. Самном да радиш. Ти га Стано пази. И ја ћу назити. Избићу ја тебп из главе те лутке!... Оће у комите!... XaL. ха!... ха!... и старац прште у један луд, очајан смех, који му је грчно лице, очи, погледе, те ови изгледаху смућени, безизразни. — Одмах ћеш поћи сад самном на њиву. Сад одмах, разумеш ли. Да внше не дангубиш. Да више којешта не мислиш!... Ohe човек у комите!... Ха! ха!... на скочи с постеље, нагло, као помаман, испречн се нред Миланом н онда, као претећи, поче: Пзби ти т6 из главе!... Изби!... Одмах садхајде!... Одмах!... п поче га вућп за рукав. Па се тад сетп и Гроздане. Као да није само она умрла, као да је с њом умрло и нешто друго, много јаче и милије. Као да је у гробницу с њом спуштао спокојство, мир, љуиав, као да је све ишчезло, што је само она могла да одржи. А као да је из гробнице, кад су њу спуштали, што је она дубље тонула, све више на њега набацивано бриге, стрепње; као да је то долазила замена за светиње које су с њоме укопане. Милан се није нротивпо. Мирно је ишао за њим, ћутке, као да није хтео впше да га вређа и изазива; чак погурен, као да га се боји. Кад му је старац дао будак у руке, он га прими, насмејавши се и певушећи пође кукурузима да их оконава. А Станоја ово певушање, као да охрабри. — Р]х, хтео је да ме заплаши!... мишљаше старац. Како ме само вешто пре-