Delo

258 Л Е Л 0 кретљивост оцртавала при иригибању њеног стаса за време свирања. Свирала је оно дпвно, мање познато, место у коме је великп мајстор изразио сету растанка, јаде за време одсутности н радости новратка као откуп свему томе. Довршавала је првн део: Lebewohl, — Збогом.... Коњи тресу прапорце и копају ногом; кочијаши пуцкају бичем; на самоме прагу драган последњи пут грли своју драгу... Кола онда загрме, удаље се кроз облак прашине и нестане их на завијутку... Морисје сео. Слушао је, чувајући се да га не види; а у исто време посматрао је Клару. Музика је та текла кроз његове живце, стварала их осетљивијим н затреперила пх. Клара је сићушним покретима својих прстића преводила и спроводила свој сан: изазивала је прошлост, дизала вео који јој је крио неизвесну и пуну бојазни будућност. Он се осећао срећан п тужан, и миран у тихој садашњици. па ипак је био узнемирен жељама да сазна што о својој сустрашњици. II ако је за данас миран. он је за доцније нејасно предосећао нека лепа задовољства, а није се шпао одакле ће доћи. Али, да лн ће му она само доћи? Зашто би му будућност донела та задовољства која није опробао? Леданпут га је за свагда срећа иреварила; увек ће он остати један нолу сиромашак, који још више осећа своје сиромаштво, јер је пун усиомена на прошло богатство. — Иаст, слава... Кад те речи спомене сетно се насмеје. „Покушај је свршен... никада ја нп у чему нећу битн велики уметник, никада. Ја сам један веома паметан аматер, и то је све.“ А љубав, задовољство од жена? Ах, то је његово болно место, то. Прође богатство, прође нада на славу, њега то није иекло, али је његову заљубљеном срцу још било тешко, и сета ове музике зато га је до срца пекла, што је причала о муци сличној његовој. Јер је сад причала о иразнини услед растанка, о опустелој кући и души, о путу на којп се сваки час безнадежно поглеђује с кућњег прага кад се пикако на завијутку пута не појављује драганово лице.,. „Па ипак волим, иомисли Морис. Имам божанствену љубазницу која ме јединствено воли.“ Он није сам себе варао. Ако су време и природна употреба човекових осећања створили страст мање трепернвом, једна тако моћна љубав и преко жарка потреба прнсуства Јулијиног укоренилп су се у његову срцу, те је могао заиста да