Delo

306 Д Е Л 0 такође иије био примљен и био је немогућан у руском друштву. Руски обичај проводаџисања сматрао се као нешто ужасно; њему су се смејали сви, па и сама кнегиња. Али како се треба удавати н удавати кћери, то није нико знао. Сви они с којима је кнегпња имала прилике да се о том разговара, говорили су јој једно те једно: „Та, молим вас, у данашње време треба већ једном напустити тај старовременски обичај. Па не удају се и не жене родптељи, већ деца, дакле треба оставити младеж нека ради како зна“. Али лако је било тако говорити онима који нису имали кћери, а кнегиња је знала да јој се кћи при том упознавању може заљубити, и то заљубити се у онога који није за њу, илп у онога који се не мисли њом оженити. II ма колико да су говорили кнегињи, како се у садашње време младеж сама треба да удаје н жени, она није могла томе да верује, као што не бп могла веровати, да ће икад за петогодишњу децу бити најбоља играчка напуњени пиштољи. И зато је ова ћерка задавала кнегињи више бриге, иего старије кћери. Сад се кнегиња бојала да се Вронски не ограничи само на удварања њезиној кћери Она је впдела да јој је кћи већ заљубљена у њега, али се тешила тпме што је он поштен човек, па неће то учинити. Па ипак, опа је знала како је, код данашње слободе у понашањ.у, лако завртети мозак девојци, и како мушкарци то олако узимају. Ето, прошле недеље Кити је испричала матери шта се је разговарала с Вронским за време мазурк^. Тај је разговор у неколико уморио кнегињу; али ипак она није могла бити потпупо мирна. Вронски је рекао Кити како су и он и брат му тако навикли да у свему слушају своју матер, да пикад ue предузимају што важно док се с њом не посаветују. „II сад очекујем, као особиту срећу, да ми дође мајка из Петрограда", рече оп. Кити исприча све то кнегнњи, пе дајућн никаквог значаја тпм речима. Али мати је то друкчије разумела. Она је знала да сваког дапа очекују стару, знала је да ће се стара обрадовати избору свог сина, на јој је било за чудо што он, из бојазпи да j'e не увреди, не проси девојку; али она је толико желела и тај брак п, што је главпо, да једанпут одахпе од брпга, да је она у то веровала. Ма како да је кнегињи било тешко гледати неcpehy старије кћери која се спремала да остави мужа, узбуђење због најмлађе ћерке, чија се судбина сад решавала, превлађивало је у њој над свнма другим осећањима. Долазак Љо-