Delo

АНА КАРЕЊИНА 307 винов донео је нове бриге. Она се бојала да Кити, која је, као што јој се у један мах чинкло, имала наклоности према Љовину, не одрекне Вронском из претеране савесностн, и да у опште долазак Љовинов не задржи, не заплете ствар, која је тако близу да се сврши. — Је ли он одавно дошао? упита кнегиња за Љовина, кад стигоше кући. — Данас, maman.1 — Хоћу само једно да ти кажем... поче кнегиња, и по њеном озбиљном и живахном лицу Кпти се сети о чему ће она да говори. — Мама/рече она, поруменевши и окрећући се брзо кматери — молим вас, молим вас, не говорите ништа о томе. Ја знам, ја све знам. Она је желела исто што и мати, али побуде, из којих је то мати желела, вређале су је. — Хоћу само да ти кажем, да девојка, кад пробуди наду у једном... — Мама, голубице, ако Бога знате, не говорите. Страх ме је да о том говоримо. — Нећу, рече мати, спазивши јој сузе у очима; — само ћу тн једно рећи, душо моја: ти си ми обећала да нећеш ништа од мене крити. Нећеш? — Никад, мама, и ништа, одговорн Кити поруменевши и погледавшп мајци право у лице. — Али сад немам шта да вам кажем. Ја... ја... и кад бих хтела, не знам шта да вам кажем и како... не знам... „Не, ко има оваке очи, тај не може лагати,“ помисли мати и осмејкиваше се, гледајући је узбуђену и срећну. Она се осмејкивала зато, што се њој сиротој чинило као нешто огромно и значајно то што јој се у тај мах збивало у души. XIII После ручка и у вече, нре него што се почело код њих посело, Кити је осећала нешто, налик на оно што осећа младпћ пре боја. Срце јој је јако ударало и није могла мнсли ни на чем да заустави. Она је осећала да је данашње посело, на ком ће се њих 1 мама.