Delo

АНА КАРЕЊИНА 309 то није лепо! Шта се имам бојатп? Ништа ружно нисам учинила. Куд пукло да пукло. Рећићу истину, с њим ме не може бити срамота. Ево га“, рече она у себи, спазивши снажну и плашљиву прилику његову, с оним сјајним очима које беху у њу упрте. Она му погледа право у лице, као да га моли да је поштеди, и пружи му руку. — Ја, чини ми се, дођох у невреме, одвећ рано, рече он, осврнувши се по празном салону. Кад виде да су му се очекивања испунила, да му ништа не смета да се изјасни, лице му се намршти. — 0, не, — рече Кити и седе крај стола. — Па ја сам само то и желео да вас затекнем саму, ноче он, не седајући и не гледајућу у њу да не би изгубио храброст. — Мама ће одмах доћи. Она се јуче много уморила. Јуче... Она је говорила не знајући ни сама шта јој усне говоре, и не скидајући с њега молећивог и умиљатог погледа. Он је погледа; она порумене и ућута. — Рекао сам вам да не знам колико ћу у Москви остати... да то до вас стоји... Она обараше главу све ниже и ниже, ни сама не знајући шта ће одговорити на оно, што ће јој он сад рећи. — Да то до вас стоји, понови он. — Хтедох рећи... хтедох рећи... Дошао сам зато да... будете мо.ја жена! — рече он, не знајући ни сам шта говори; али, осетивши да је оно што је било најстрашније, већ рекао, он застаде и погледа је. Она је дубоко дисала и није га гледала. Осећала је занос. Душа јој је била препуна среће. Није се надала да ће то на њу учинити толики утисак кад јој он каже да је воли. Али то трајаше само тренутак. Опа се сети Вронског, подиже на Љовина своје сјајне, искрене очи и, спазивши његово очајно лице, брзо одговорп: — То не може бити... опростите ми. Како му је пре једног тренутка она била блиска, и како је била важна по његов живот! II како му сад постаде туђа и далека од њега. — Друкчије није ни могло бити, рече он, не гледајућп је. Он се поклони и хтеде отићи. С руског преводи Љубица Анастасијевић. Дело, књ. 46. (Наетавиће ее)

21