Delo

П У т н и к Ми,лораду М. Петрови^у На смирају сунце као ватра руди; Један црвен облак сам некуда блуди. Хитно часи лете у дугоме низу; Одмора ми треба, ноћ је, ево, близу. С балконима овдје видим виле старе, При заходном сјају окна им се жаре. Наоколо баште пуне тиха мира; Озго чујем пјесму и звуке клавира. На ова ћу прва врата скромно стати, Закуцаћу; можда конак ће ми дати. За мене је доста мјесто гдје на поду; Постеље су меке само за господу. Ндем!.. Али, куда? Што да будем лудбм? Гдје бољари себра припустише у дом?! Нз мрамора ових само зима бије, Као да ми зборе: „одлази што прије!“ Онамо, нод врбом, уз ријеку ближе, Са два мала окна трошни дом се дпже. По убогу крову маховина расте И под стару стреху долијећу ласте. II а домаку врата, испод лисне шатре Посједала чељад око топле ватре. Тамо, тамо иђем; ту је љубав с Небом, Ту ме орач чека са сољу и хлебом! Алеиса Шантиђ.