Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 341 била, које је одавно заборавила, а које јој се сад дођоше у овој жалосној смућености њене савести и њена памћења. Домје покуша да јој поднесе под нос флашицу етра. Али она окреташе главу, стискаваше ноздрве... А смех, ужасан смех ју је потресао. Прошапта: „Мама!..“ Сирота рањеница којој је силазио с усана детињски крик! Криза је претила да се протегне у вечност. Лекар се реши да је прекине. Приближи уста њеном уву и рече: — Свршено је. Морис је за увек изгубљен... Ви сте сами, са свим сами. Јулија погледа Домјеа. И она понови: „Сама!.. са свим сама!..“ II на једанпут, талас огромна бола, који је заустављан за један часак, по цену грозних патњи, провали своје бране. Обилне сузе бризнуше јој из очију, облише лице, и како је и свест одлазила с њима, она ускоро постаде као мртва. „Но, рече Домје, операција је готова, и успела је. Он зазвони. Јоаким дође. — Госпођа је мало болесна, рече просто. Нервна криза. У осталом, не треба се ничег бојати. Помозите ми само да је однесемо у њену собу. Мари ће је свући и наместити да спава. Кад је Јулију, још непрестано онесвеслу, предао собаричином старању, лекар се врати код Кларе. Она је непрестано дремала са неприметним дрхтањем. Њен отац, ослоњен лактом на постељу, гледао ју је како спава. Домје му метну руку на раме, он се трже и окрете. — Ах, ви сте, докторе. Шта је? Мислио сам да сте давно отишли. — Ескје, одговори лекар, имам једну добру новост... — За Клару? упита одмах Ескје. — За Клару... — Ви ћете је излечити? — Излечићу је сигурно... Узрок њене болесте не постоји више. — Како? запита банкар. За тим, схватајући у пола: Ви сте говорили сЈулијом? — Да. — II она вас је послушала? — Морала је. Ах! Удар је био жесток. Она много пати. Обиђите је. Дело, књ. 46. 23