Delo

292 Д Е Л 0 да у почетку 20. века, убиства, суђена или несуђена, показују стално напредовање; да алкохол трује лица и квари расу, да спрема подлогу за туберкулозу и олакшава пренос сифилиса. Под његовим се утицајем рађају анормални, дегенерисани, антисоцијални, нервозни болесници; да малолетници, чак и деца, ступају на стазу злочинства и преступе у најбољем добу живота; да се поврат увећава; да се друштво не може да одбрани услед недовољности казнених средстава, у којима злочинци виде само знак слабости или страха, јер се смртна казна више не примењује, затвори су подесни за становање, робијашница и затвор у којима је егзистенција ретко тешка, могу се лако подносити, а из њпх је лако и изићи; да јавно мишљење захтева, да се ова процедура трпљења и благости може неодређено примењпвати у друштву, где су испадници и пзгредници, све синови алкохола. С тога се Лакасањ пита: да ли треба примењивати благост према грађанима државе, где просечно свакн становник троши 4—12 литара алкохола, и где се попнје близу 300.000 хектолитера абсента годншње, II наводи да некн мпсле, да треба тежити пре свега спасавању друштва, и захтевају, да се употреби какав озбиљнији начин, ако неће да се употреби сасвим супротна метода. Лакасањ побија гледиште противнпка смртне казне, који је нападају због њене нечовечности, пзносећи да је нехуманост ове казне један лажан појам данашњег друштвеног прогреса, и формулише даље своје гледиште овако: Пзгледа, да је смртна казна рационално потребна: јер страх од физичке казне дејствује чак и на насилника; јер би онај, ко је извршио квалификовану крађу са отежавним околностима, имао користи да убије сопственика, пошто бп тако нестало можда једног сведока о делу, а да при том не рескира, да ће му се казна пооштрити; јер су је неке државе, које су је укинуле, понова увеле; јер државе, где ова казна постоји, показују смањење броја кривичних дела, која се њоме казне; јер су предложене методе њене замене недовољне. Сматра за непотребно још додавати, да је укидање смртне казне п непопуларно; али држи, да је реформа извршења смртне казне потребна. Он вели, ако један културан народ има нраво, или како неки веле, дужност да из друштва склони каквог свог члана, очигледно опасног