Delo

АНА КАРЕЊИНА РОМ АН ЛАВА ТОЛСТОЈА XXVII Кућа је била велика, старинска и ма да је Љовин живео сам, ипак је наређпвао да се греје цела кућа и становао је у свима одајама. Он је знао да је то глупо, да не ваља и да се то противи садашњим његовим новим плановима, али та је кућа била за Љовина цео свет. То је био свет, у коме су живели и умрли његов отац и његова мати. Они су живели оним животом, који се Љовину чинио као савршени идеал и он је сањао да обнови тај живот са својом женом и са својом породицом. Љовнн је једва запамтио мајку. Сећање на њу било је за њ свето, и по његову схватању, његова будућа жена требала је да буде исти онај дивпи, свети идеал жене, као што му је и матп била. Љубав према женској, он пе само да није могао замислити без брака, већ је прво замишљао породицу, а затим жену која ће му дати ту породицу. Отуда његови појмови о женидби нису били ни налик на појмове већине његових познаника, за које је женидба била један од многобројних друштвених послова; за Љовина је то био главни посао у животу, до ког је стајала сва његова срећа. II сад му се ваљало од тога одрећи. Кад је ушао у мали салон, где је увек пио чај, и кад је сео у своју наслоњачу с књигом у руци, а Агафија Михајловна му донела чај и рекла као и обично: „а ја ћу, баћушка, овде сести“, и села на столицу крај прозора, он осети, ма колико то било чудновато, да се није растао од својих сањарија и да без њих не