Delo

310 Д £ Л 0 може живети. Било с њом, или с другом, али то he бити. Он је читао књигу, мислио је о оном што чита, застајући да чује Агафију Михајловну, која је непрекидно говорила, а у исто доба у његовој машти ствараху се без икакве везе разне слике домазлука и будућег живота у породици. Осећао је да му у дубини душе нешто долази у ред, у равнотежу, и да се слаже. Он је слушао причање Агафије Михајловне о том да је Прока заборавио на Бога и с оним новцем, који му је поклонио Љовин да купи коња, пије без престанка, а жену је изгрувао на мртво име; Љовин је слушао и читао књигу и сећао се целог тока својих мисли. које су се пренуле од читања. То је била Тиндалева књига о топлоти. Он се сети како је осуђнвао Тиндала због самохвалисања да вешто чнни огледе и због тога што нема довољно философског погледа на ствари. II на једанпут дође му радосна мисао: „Кроз две године имаћу у чопору две холандске краве. II Пава ће можда још бити у животу, затим дванаест младих јунаца од бика Беркута па ако га спарим још с овим трима — днвота!“ Он се опет лати књиге. „Па лепо, електрицитет и топлота су једно исто, али можемо ли, да би пречистили питање, ставнти једну величину у место друге? Не можемо. Па онда? Човек истинктивно осећа да, постоји веза међу свима природним снагама, али... Особито ћу се радовати ако Павина кћи буде шарена — риђа и бела, и цео чопор кад постане такав кад спаримо бика с оним трима кравама!.. Одлично! Па тек ја и жена заједно с гостима изађемо на сусрет чопору... А жена ће тек рећи: „Ја и Коста смо неговали ову јуницу као неко дете“. „За Бога зар вас то може тако занимати?" рећи ће гост. А она ће тек: „Све што интересује њега иптересује и мене. Али која је та?“ II он се сеги онога што се деспло у Москви... „Па шта да чиннм?.. Нисам крив. Али од сад ће све друкчије ићи. Којешта би било мислити да ће томе сметати прошлост и сам живот. Ваља се борити да се живи боље, много боље...“ Он подиже главу и замисли се. Стара Ласка, која се још не беше умирила од радости што је он дошао и која је трчала по дворишту да мало лаје врати се сад натраг, машући репом и уносећи споља свежпну хладног ваздуха, приђе му, подвуче главу под његову руку, цичећи жалосно, вољна да је он номилује. — Само што не уме говорити, ■— рече Агафија Михајловна. — Што ти је пас... Разуме да је дошао газда и да је суморањ