Delo

АНА КАРЕЊИНА. 317 се чинило, е јој се не може одолети. Међутим су неки људи трчкаралп, весело су се разговарали, шкрипећн по даскама перона и једнако отварајући и затварајући велика врата. Повијена сенка неког човека, промаче јој испод ногу и зачу се звук чекића о гвожђе. „Дај депешу“! зачу се љутит глас с друге стране из мећаве и мрака. „Овамо, изволте! Бро] 28!“ викали су још неки гласови и умотани људи, у оделу на коме се беше нахватао снег, трчкарали су тамо амо. Нека два господина са заиаљеним цигаретама у устима, прођоше покрај ње. Она дахну још једном да се надише свежег ваздуха и већ пружи руку из муфа да се ухвати за пречагу и да уђе у вагон, кад неки човек у војном шињелу заклони баш покрај ње трепераву светлост од фењера. Она се осврте и познаде одмах Вронског. Прислонивши руку уз капу, он јој се поклони и запита да ли јој што не треба и може ли је чнме услужитн. Она га је доста дуго гледала, не одговарајући му ништа, и ако је он стајао у сенци, чинило јој се да му види израз лица и очију. То је опет био онај исти израз усхићења пуног поштовања, који је јуче тако на њу утицао. Колико је нута она себи говорила ових последњих дана, па и мало час, да је Вронски за њу само један од стотине оних увек истнх младића, које свуд налазимо; да она неће никад себи допустити ни да мисли о њему; али сад у првом тренутку виђења обузе је осећање радосне поноситости, није ни требала да га пита, зашто је он ту. Она је то тако поуздано знала, као да јој он казао да је он ту зато, да би могао бити тамо где је и она. — Нисам ни знала да путујете. Зашто путујете? — рече она и спусти руку којом се беше ухватила за пречагу. II радост, коју она није могла савладати, и живахност обасјаваху јој лице. — Зашто путујем? — понови он, гледајући јој право у очи. — Ви то знате, путујем зато, да бих могао бит.и тамо, где сте и ви, — рече он, — друкчпје не могу. И у исти мах ветар, као да беше савладао препреке, занесе снег с кровова од вагона, задрма неко откинуто парче лима, и тамо напред зазвнжда тужно и потмуло пиштаљка па машини. Сва страхота ове мећаве учини јој се сад још лепша. Он је рекао оно исто, што је желела њена душа, а чега се бојао разум. Она не одговорп ништа, и он по њеном лицу опази да се она бори. Дело, књ. 47. 21