Delo

318 Д Е Л 0 — Опростите ми ако вам је непријатно оно што рекох, рече он понизно. Он је говорио учтиво и с поштовањем, али тако одлучно и упорно, да она дуго не нађе шта да одговори. — То је рђаво што ви говорите, и ја вас молим, ако сте честит човек, да заборавите шта сте рекли, као што ћу и ја заборавити, — рече она најзад. — Ни једну вашу реч, ни један ваш покрет никад нећу заборавити и не могу... — Доста, доста! — викну она, паштећи се узалуд да свом лицу, које је он жудно гледао, да строг израз. И ухвативши се руком за хладну пречагу, она се попе уз степенице и брзо уђе у ходник вагона. Али у том маленом ходнику она застаде и узе размишљати о ономе што се десило. Не сећајући се ни његових ни њених речи, она је инстиктивно осетила да их је тај тренутни разговор ужасно зблизио; и то ју је и плашило и чинило срећном. Пошто постоја ту неколико тренутака, она уђе у купе и седе на своје место. Оно напрегнуто стање, које ју је мучило у почетку, не само да се обнови, већ се и појача тако да се она бојала сваког тренутка, да ће у њој прснути нешто што је одвећ затегнуто. Она не заспа сву ноћ. Али у тој напрегнутости и у сањаријама које су испуњавали њену машту, није било ничег непријатног и суморног; напротив било је нечег радосног, врелог, узбудљивог. Пред зору Ана задрема, седећи у наслоњачи, и кад се пробуди био је већ дан и воз је прилазио Петрограду. Одмах је обузеше мисли о кући, о мужу и о сину и бриге за данашњи дан и на даље за њим. У Петрограду чим стаде воз и она изађе, прва личност на коју она обрати пажњу, беше лице њеног мужа. „Што ли су му, Боже, постале такве уши?“ помисли она посматрајући његову хладну и достојанствену прилику и нарочито његове ушне шкољке, које су нодупирале обод округлог шешира и које су јој сад непријатно пале у очи. Кад је спази, он јој пође на сусрет и усне му се подсмешљиво осмехиваху, као и обично, а велике, уморне очи гледаху право у њу. Неко непријатно осећање обузимаше је кад сиази његов уморан поглед, који није с ње скидао; она као да је очекивала да ће га друкчијег затећи. Нарочито је изненадио осећај незадовољства собом, који је обузео чим га је спазила. То осећање је било домаће, обикнуто, налик на осећај претварања, који је осећала у односима