Delo

АНА КАРЕЊИНА 321 и на свој рачун и да, како му буде драго, позна Вронског или не позна. — Хвала лепо, врло добро, — одговори она. Лице јој се чињаше уморно и не беше на њему оне игре која је час хтела да се изрази у осмејку, час у живахном погледу; али за један тренутак, кад га она погледа, нешто сину у њеним очима, и ма да тог сјаја одмах нестаде, он је био срећан због тог тренутка. Она погледа у мужа да види познаје ли он Вронског. Алексије Александрович је незадовољно гледао у Вронског, једва сећајући се ко је то. Мирноћа и самопоуздање Вронског наиђе као коса на камен на хладно самопоуздање Алексија Акександровича. — Гроф Вронски, — рече Ана. — А! Чини ми се да се познајемо, — рече Алексије Александрович равнодушно, пружајући му руку. — Тамо си путовала с мајком, а овамо са сином, — рече он, изговарајући разговетно сваку реч. — Јамачно се враћате с одсуства? — рече он и, не сачекавши одговор, окрете се жени и узе јој говорити својим шаљивим тоном: — Па је ли се много суза пролило у Москви при растанку? Тим питањем, управљеним на жену, он је хтео показати Вронском да жели остати сам с њом, и окренувши се њему, дотаче се шешира; али се Вронски окрете Ани Аркадијевној: — Надам се да ћу имати част да вас походим — рече он. Алексије Александрович погледа у Вронског уморним очима. — Мило ће ми бити, — рече он хладно — ми примамо понедеоником. — Затим, даде знак Вронском да се с њим опрашта, и рече жени: — Баш је то добро што сам имао пола сата слободног времена да те дочекам, и што сам ти могао показати колико сам према теби нежан, — настави он истим шаљивим тоном. — Ти и сувише подвлачиш своју нежност, да бих је ја одвећ ценила, — рече и она истим шаљивим тоном, и нехотице слушајући за собом кораке Вронског. „Али шта ме се то тиче?“ помисли она, и узе распитивати мужа, како је без ње Серјожа проводпо време. — 0, одлично! Mariette1 вели да је био врло добар и... морам ти учинити на жао и рећи... није за тобом туговао као 1 францускиња гувернанта.