Delo

322 Д Е Л 0 твој муж. Али још једном merci, драгг. моја, што си ми поклонила овај дан и дошла раније. Наш драги самовар he се много много обрадовати. (самоваром је он називао чувену грофпцу Марију Ивановну зато, што се она увек због свачега узбуђивала и падала у ватру). Питала је за тебе, знаш, кад бих смео да те посаветујем, рекао бих ти да одеш до ње данас. Та њу увек за све боли срце. Сад је она, покрај свих својих брига, заузета и измирењем Облонских. Грофица Лидија Ивановна била је пријатељица њеног мужа и средиште читавог једног круга петроградског вишег друштва, с којим је, преко мужа, Ана била највећма у вези. — Па, писала сам јој. — Да, али би она хтела да зна и појединости. Отиди, ако ниси уморна, драга моја. Кола he ти спремити Кондратије, а ја идем у комитет. Нећу више ручати сам, — настави Алексије Александрович, сад већ озбиљно. — Не можеш ни замислпти како сам навикао... И он јој дуго стискаше руку и, нарочито осмејкујући се, намести је у кола. XXXII Прво лице, које код куће изађе Ани на сусрет, беше њен син. Он излете пред њу низа степенице, и ако је гувернанта викала, и усхићено узвикиваше: „мама, мама!“ Кад дотрча до ње, он јој обисну око врата. — Јесам ли вам говорио да је то мама, — викао је он гувернанти. — Знао сам ја то! II син, исто онако као и муж, изазва у Ани осећај налик на разочараност. Она га је замишљалз да је бољи него што је он био у самој ствари. Она се морала вратити стварности, па да ужпва у њему онаквом, какав је био. Али и овакав, какав је бпо, он је био диван с нлавом гргуравом косом, плавим очима и пуним лепим ножицама, у чарапама које су сасвим пристајале уз ногу. Ана је осећала скоро физичко задовољство, осећајући његову близину и његово мажење; она осети мир у души, сусрећући његов поглед простодушан, поверљив и пун љубави, и кад чу његова наивна нитања. Ана извади поклоне, које му шиљаху Долина деца, п исприча сину како у Москви има једна девојчица Тања и како та Тања зна да чита, па учи чак и другу децу.