Delo

АНА КАРЕЊИНА — Па јесам ли ја гори од ње? — упита Серјожа. — За мене си ти најбољи на свету. — Ја знам то, — рече Серјожа, смешећи се. Ана још не беше нп попила кафу, а већ јој пријавише грофицу Лидију Ивановну. Грофица Лидија Ивановна била је висока, пуна жена, жутог нездравог лица и дивних црних, меланхоличних очију. Ана ју је волела, али данас као да ју је први пут видела и запазила све њене мане. — Па, драга моја, однесте ли им маслинову гранчицу? упита грофица Лидија Ивановна, чим уђе у собу. — Да, све је то свршено, али све то није било тако озбиљно, као што смо ми мислили, — одговори Ана. — У опште моја belle soecur1 веома је прека. Али грофица Лидија Ивановна, коју је занимало све што се ње није тицало, имала је обичај да никад не слуша оно, што је занима; она прекиде Ану. — Јест много је зла и туге у свету, а ја сам данас тако уморна. — А шта се десило? — упита Ана, гледајући да сакрије осмејак. — Почињем се замерати, ломећи узалуд копља за истину, и понекад сасвим клонем. Ствар сестара (она је мислила на једну добротворну, религиозно-патриотску установу) била је лепо пошла, али с овом се господом ништа не може учинити, — додаде грофица Лидија Р1вановна с подсмешљивом покорношћу судбини. — Они прихватише идеју, изопачише је, а затим суде о њој тако ништавно и ситничарски. Два три човека, међу њима и ваш муж, разумеју сав значај те стврари, а остали је понижавају. Јуче ми је писао Правдин... Правдин је био познати панслависта на страни, и грофица Лидија Ивановна исприча садржај његовог писма. Затнм грофица исприча још неприлике и интриге против рада око спајања цркава2 и оде, журећи се, јер је требало да тога дана буде још на седници једног друштва и у Словенском комитету. „Та све је то било и пре; али зашто ја све то нисам раније опажала?“ — рече Ана у себи. — „Или је она данас одвећ љута? А заиста је смешно: циљ јој је доброчинство, она је 1 снаја. 2 католичке п правослане.