Delo

94 Д Е Л 0 Џемс брзо пружи руку, узе слику, завали се у наслоњачу, издиже је према очима да би заклонио лице. — А? Шта вам се чини?... — упита старица. — Умиљата! — рече Буртон одлучним гласом, равнодушно. То беше Аделина. Није било сумње. Чак је имала онај мали младеж на левом образу, до ува. И била је то иста она фотографија што ју је имао у канцеларији, само мања, али исто одело, исти став: поштена фотографија. — Умиљата! — додаде још једном, без дрхтања гласа, без узрујаности. Добивена извесност, ма колико да је била очајнички болна, вратила му је ону мирноћу живаца и оно спокојство духа које је имао јуче, кад се био одлучио на освету а коју беше изгубио пре пола сахата, онда кад је дошао у улицу Сперонари. У том тренутку, који је обележавао прави ночетак остварења његовог дивљег плана, он се био уплашио, и хтео је већ да се повуче. И, ради оправдања тога страха и тога бегања, његов разум је — први пут — узео да расматра с већом мирноћом оно што се догодило, оно што су му причали и оно што се њему чинило. И наступила је борба; а из борбе се изродило узбуђење и врење крви. Кад је ушао у ту кућу и отпочео разговор с Бијанкијевом, та узаврела крв, то узбуђење претворили су се у грозницу. Сад, наједанпут, нестало је неизвесности. Плавојка је бпла Аделина. II Џемсова душа вратила се у оно стање у коме је била npe пола сахата, када је, убеђен у њену кривицу, сишао из кола пред вратима те куће у улици Сперонари. Тако је укоченим очима дуго и дуго мирно посматрао ту слику. Бијанки, мислећи да се он то, као човек од добра укуса, диви лепоти и расматра је подробно, није хтела да га узнемирује. Посматрао је фотографију своје жене, фотографију која се налазила код те старице и у оном циљу! Па шта? Зар то није знао већ? Зар му ствар није била позната од пре двадесет четири сахата? Какав је утисак могао добити од стварног утврђивања једне већ познате чињенице? Али он је сумњао! Како је био луд! Како је могао да сумња ма и за часак? Зар му нису све околности које су пратиле Диманвиљево от-