Delo

ПЛАВОЈКА 101 Па онда како је бедно и ових седам реди! Ни једне истински нежне реченице, ни једне речи какву бих желела ја! Одиста, ти хоћеш да ја оплакујем, још више но што бих оплакивала и без те твоје хладноће, она лепа времена у заводу кад си ми писала... сећаш ли се?... потиисујући се „Уго“. Тако, кажњавам те, и прекидам. Хтела сам да ппшем на дуго и на широко, да ти јавим многе ствари. То ћу учинити кад ме овластиш једним својим писмом... Ако мислиш да даљина треба да буде синоним заборава, онда барем буди одважна да ми то кажеш. Поздравља те тетка. Ја... ја те љубим. Аделина. 9. маја 1884. Душо, душице, срце моје! Да, ти имаш право, а не ја! Пут, нов свет, сав тај париски дар-мар!... Доста је што си ми написала и оних седам редака. II ја сам још могла да се жалим п да те прекоревам! Али шта разумем, шта знам ја, кукавна брбљивица од деветнаест година која сам живела до пре две године у заводу, па затим овде, у овој малој вароши, Милану, у овој малој теткиној кући! Али, чујеш, немој ти сада постати охола за то што си у Паризу. Лепо је то што хоћеш да допуниш моје образовање, да ме створиш модерном дамом. Али то би требало да буде од срца, искрено. Улевај ми нову науку као пријатељица, као сестра, а не са катедре... Ако нас садашњост одваја, прошлост нас спаја. II не могу никако да ти допустим да будеш нада мном... Здружене смо за вечна времена. Овде је све као и обично. Досадан живот, без и једног сунчаног зрачка, јер тебе нема више. Живим од успомена и жељно очекујем твој повратак. Бијанка моја! Долази ми да се заплачем и да ти папишем гшсмо од седам или осам страна пуних суза и пољубаца као што смо писале док бејасмо у заводу. Али онда — срећна времена! писале смо да би се смејале... то јест да би нам прошло време, место да свршимо задатке и научимо лекције. II измениле бисмо их чим бисмо изишле на одмор; и, сећаш ли се? одјурнле бисмо у дно врта и тамо се скриле иза извора, и читале их... Чујеш; за ове две године што смо их прожнвеле заједно