Delo

ПОЛИТИЧКА ХРОНИКА 111 (ш прво било озбиљнији лек, али га је прилично мучно извести. Ово друго није тешко — довољна је једна општа паредба; али би ово на пракси могло донети честу појаву кривичпих дела. Ila ипак не треба заборавити да би слободно ношење светлога оружја веома повољно утицало на морал дојучерашњега робља, дизало му понос, давало поуздање у себе и свест о својој личној вредности, а с тим и о својим правима и дужностима. Слободно и једнако ношење оружја васпитавало би нове уставне грађане у реченим вилајетпма. А баш ако би опет настало време да суди мартинка, нека суди и једнима као год и другима. Али има још нешто што нама Србима може изазвати сумњу, још нешто што може бити разлог да са зебњом погледамо у судбину нашега народа, ако се догађаји у Отомапској буду развијали баш на основп новога уставнога стања. Hehe наш народ бити на невољи само у случају, ако покушај уставности по несрећи пропадне, противно мом очекивању, па остане и даље стари средовечни неред и разузданост у царевини а с њом и сва досадашња српска потлаченост. Ми имамо жалосно искуство да се у једној земљи могу завести уставни ред и широке полптичке слободе па да ипак наш народ национално остане потиштен. Ми имамо у свом суседству још једну земљу у којо.ј живи део нашега народа и која је такође патила под апсолутисмом као и Турска, и кад је тој земљи пре четрдесет година синула слобода, нико је није тако топло прихватио и поздравио као српски народ у тој истој земљи и нредставници народа ондашње кнежевине Србије. Али ми сви знамо колико је големо разочарење завладало сваким добрим Србином, кад је видео шта је уставна и политички слободна Угарска донела српској народности. То је оно што и сад боли свакога Србина, истинскога пријатеља сваке cpehe и пуне слободе маџарскога народа. То је оно што сви морамо имати на уму: да и ако се потпуно одржи уставно стање отоманско, ако сваком човеку буде ујемчен живот, да никоме више не суди мартинка, ако свак буде обезбеђен да је само он господар свом пмању, — треба се опет бојати да Србину може доћи у питање његова народност. Ако и Турска пође путем да заводи један сасвим централистички систем са једном господарском народношћу, ако се наша браћа буду признавала само као људи, који имају пуна и једнака политичка права, али не као Срби (а други не као Грци и не као Бугари, Власи, Јермени итд.), него сви само као Ото-