Delo

112 Д Е Л 0 мани, — онда је несумњиво да се ни као Срби пи иначе немамо шта сувише много радовати промени која је настала у Турској. Права је она слобода која је једнака за свакога, која сваком човеку носи са собом признање свега човечанскога у њему, која дакле носи са собом и признање његове народности. Та слобода има да призна слободног човека са свима његовим природним особинама које он рођењем доноси на свет. Као што признаје право на живот слободан свакоме човеку рођеном од мајке, тако мора права слобода да му призна са животом и органе и функције тога живота, и то и материјалног и интелектуалног подједнако; мора му нризнати матерњи језик и све његове друге пародносне особине. Турци неће ни пола посла учинити, ако Србима не признају и у народносном погледу једнакост не само с осталим хришћанским народима, него и с Османлијама. То је знаменито питање, и од решења његова зависи како судбина и одржање нашега народа у Отоманској царевини, тако и држање наших грађана краљевине Србије и остале српске земље према новом стању II приликама у нашем суседству. Не само то, од тога решења зависи у основи успех целога новога стања. Напредни синови отомански тачно су увидели да је зло стање њихове отаџбине и рапидно њено корачање у сусрет распаду и коначној пропасти истицало поглавито из принцина на ком је почивао цео стари државни систем у њој. Зато они нису војевали противу које било личности, нити тражили њену промену, него противу застарелога и за данашње време убитачнога начела. А начело беше: насиље, господарство човека над другим човеком. Место тога они ирогласише као начело слободу људима. Они треба да прогласе и слободу народностима. Ако то не ураде, слобода ће у њиховој отаџбини бити наново сахрањена. Отоманско господарење над другим народностима одржавало би се само силом, а сила би угушила и политичку слободу. Отоманству би за његово одржање била у ствари потребна већа сума насиља од оне којом се за своје циљеве служио стари систем. До сад су потпуно бесправни били у политичком погледу само немусломани, ђаури; њима би се сад придружило и велико мноштво неотоманских муслима: Арбанаса, Срба и Бугара, Курда, Арапа и других. Сви су ти муслимани до сад билн у главном свесни само своје заједничке нревласти над хришћанском рајом и осећали се различни од ње а солидарни међу собом и са сво-