Delo

КРПТИКА II БИБЛИОГРАфНЈА 123 термпниста. У првом одељку првог дела писац ноказује апсурдност детерминистичких покушаја да се факат слободе у свести огласн за илузију. Ну пре тога писац третира појам илузије, и долази до резултата да се илузија може састојати само и једино у неконгруирању објекта опажања и ствари ван нас (в. и. д. стр. 18—22). Да се слобода воље огласи заЈилузију има у главном четири покушаја. Првн и најважнији јесте Спинозин. Спиноза тврди да илузија слободе постаје отуда што ми нисмо свесни и узрока који детерминирају наше вољне радње (види и. дело стр. 23—33.). Да је ово тврђење Спинозино нетачно види се већ и но томе што имау нашој свести промана чијих узрока нисмо свесни, па ипак се ми у тим моментима не осећамо слободни, што би било нужно да је Спиноза у праву. Спииозино је тврђење дакле немогуће. Други покушај пак избегава извесне тешкоће Спинозиног покушаја, али је ипак немогућ. Ту се тврди да илузија слободе не постаје отуда што су узроци вољних радњи ван нас, већ што су у нама само као нејаснп и песвесни. Ово је тврђење такође немогуће. Немогуће је замислити да је нешто у свести, а да га при том нисмо свесни. „Бити у свести, а пе бити садржај свести значи исто што и бити и не бити садржај свестп, а то је очевидно противречно и немогуће.“ (в. и. дело ст. 35). Трећи се покушај састоји у тврђењу релативно несвеснпх узрока. Релативно несвесни садржаји свести постоје (пример за то јесу преставе асоциране за речи у говору и при читању) али је немогуће да су узроци наших слободних вољних радњи релативно несвесни, јер као што се ти релативно несвесни садржаји у наведеном нримеру са преставама везаним за речи ипак манифестују у свести, исто бп се тако и релатпвно несвесни узроци вољних радњи морали на неки начин документовати у нашој свести и то на тај начин што се ми у моментима тнх вољних радњи не бисмо могли осећати тако слободни, као што се фактички осећамо. Дакле и овај је покушај немогућ. Четврти се покушај састоји у тврђењу да се ми осећамо слободпим не за то што су ти узроци ван нас илп у нама само као несвесни, већ на против они су у нама, а илузија слободе постаје услед њихове узајамне борбе, те се нама чини као да можемо следовати овом или оном, међутим ми нужним начином следујемо најјачем мотиву. II ово је тврђење нетачно. У случајевима борбе међу мотивима, ми бнсмо се осећали исто тако пасивни, као у