Delo

124 Д Е Л 0 случајевима просте сукцесије садржаја свести асоцираних међу собом. На тај је начин у главном писац оборио све покушаје детерминиста да се осећање слободе огласи за илузију, према чему је исто тако нужно признати апсолутну тачност става: ја се осећам да сам слободан, дакле слободан сам, као што је то слунај са славним Декартовим ставом: ја сам свестан да постојим, дакле постојим (cogito ergo sum). После овога писац прелази на третирање позитивних детерминистичких аргумената, који су много важнији. Први доказ против индетерминизма изводе детерминисте из свеопште важности закона узрочности. Тај доказ има две своје форме: пндуктивну и дедуктивну. У првој форми изводи се да закон узрочности пошто важи за све појаве у природи мора исто тако важити и за духовне појаве, пошто је и дух само један део целокупне реалности као и природа. Овај доказ пада чим се увиди енормна разлика између несвесне природе и свесног духа, из чега опет јасно следује да оно што важи за несвесну природу ни у ком случају не може важити за свесни дух. Дакле први доказ у индуктивној својој форми не вреди. У дедуктивној форми својој исти доказ је писац формулисао: „Несумњиво је, да све што замишљамо да постоји, мора имати (довољног) разлога зашто тако постоји, а не друкчије. Према томе ми морамо и свакој промени, која се дешава, тражити разлог који чини те се она дешава, а тај разлог може бити очевидно само у другој једној промени, која јој претходи. Из тога излази да се промена којој не предходи као разлог никаква друга иромена, неда замислити, безузрочних промена дакле нема, слобода воље не постоји“ (види и. дело стр. 50—51). У овој форми исти аргуменат садржи две заблуде. Прва што се мислп да све оно што је разлог нечега, мора лежати ван њега. Међутим као што је нужно признати у Логици и Математиди саморазлоге, тако је исто нужно признати у домену реалности спонтане промене т. ј. промене које почињу саме од себе, које су узрок себи. Друга је заблуда у томе што се спонтана свесна промена меша са несвесном променом, за коју се у правом смислу може рећи да постаје пз ништа. Међутим спонтана је промена могућа само као свесна и само у свесном бићу могуће су спонтане промене. Свесни дух не само што егзистира, већ је он и свестан те своје егзистенције, он дакле зна за своју способност почињања промена и према томе у стању је да их почне. Дакле доказ детерминистички из прин-