Delo

158 Д Е Л 0 си жену, не искам си дом, нећу си попа, нећу си државу, нећу си више да биднем Србин, ете тој си је ефицијал, ако неси знаја!“ „А, тој сије ефицијал?! — Убав ствар!“ „Много убав“ татко, него и ти да се писујеш у тој друсто!“ „Да си отфрљим бабу, да си упалим дом, да си станем резилу рисјани, да избегнем из порези да си не биднем више Србин?!“ „Јес’“ вика. Мен' ми т’г налегну ника т’мннна на очи, та га фати, та тепај, та тепај, та тепај, та му се убавачко натепа! „Тој ти је тепање — викам — за тој, што те несам како малецко тепаја!“ — А он? — Он па вика да си је ефицијал! — Сиромах човек! — рекох ја и неки луди смеј ме напе. — СТ да видиш ништо друго! — рече чича. — Таман му се ја такој убаво натепа, а дојдоше му браћа. „Тате — вика тај мој син што је у војску — зашто си тепаја нашега бату?“ „Тепаја сам га, деца, за тој што је стануја ефицијал“. „А што је па тој?“ питује мој други син. „Неће си човек жену, не иска дом, неће си попа, не иска државу, неће си па ни Србин више бидне!“ Та ти га они грабнуше, та тепање, та тепање, та царско тепање! Истепаше га како циганског младожењу! Ја се већ почех поводити од уздржаваног смеха, и што нисам пао, имам заблагодарити једино тој околности, што смо већ били пред вратима мога стана. После сам плакао од смеја, жалећи притом човека коме су идеје будућности натовариле у садашњости толики бој на леђа. А данас у подне узео сам дињу опет на истом месту. Кад је платих, чича из Преображења, и нечекајући предлог с моје стране, узе је и пође са мном. Али је данас био јако сетан и нерасположен, готово рећи очајан. Покушах да га разговорим, али без успеха. Питам га пише ли му баба из села, и онда на ту тему хтедох да отворим разговор који би га можда мало разгалио п одобровољио. — У нас неје адет да се писују писмићи — рече он хладно. И иродужисмо пут ћутећи. У један мах он дубоко уздахну и зашкрипа зубма. — Слушај, господине — рече ми он и тужним и молећивим