Delo

ПЛАВОЈКА РОМАН — МАРКО ПРАГА Од тог тренутка беше нестало сваке опасности по Џемса. Обукао се на брзу руку. На брзу руку је спремио сандук, и у том послу му је помагала Аделина која је била врло нежна, умиљата и брбљива. — Хоћеш ли да понесеш ове панталоне?... А беле ципеле?... Колико пари чарапа?... Рубаца?... Неколико у боји, а неколико белих. Је ли?... Понеси и огртач, чујеш ли? Април је, истина је, али ноћу се ваља огрнути у железници. Ко зна каква је хладноћа у Готхарду. Он је говорио по коју реч. Пуштао је њу да говори. Уживао је, готово, у тој комедији у којој је тако добро одигравао своју улогу. Боже мој! Није веровао да ће се моћи тако савлађивати. Какву је снажну вољу имао, како је био хладнокрван ! Затим се искаљивао и на други начин. Докле је Аделина ћаскала и сваки час га понешто питала, он ју је, u не слушајући је, у себи грдио и псовао. — Мрципо! Куртизанко! Беднице! Хајде, хајде, нећеш дуго! Смеј се, смеј: присешће ти смејање. Спремам ти једну лакрдију, гнусни створе, какве још никад ниси видела у позоришту. Смеј се, шали се, вуци ме за нос још до сутра, најдаље до прекосутра. Па дођи на састанак, душице! Дођи, дођи! Али ако нешто не дођеш, ако те обузме страх или осетиш грижу савести баш онда кад буде требало да се продаш мени... ако ме не задовољнш, ах! гром и пакао! ухватићу те овде у кући и исећи на комадиће, мрцино!. . Аделина је говорила ненрекидно: