Delo

74 Д Е Л 0 — Знаш, владаћу се као добра женица док тп будеш на путу. Ручаваћу сваки дан код тетке или код Бијанке, бићу непрестано код њих. Је лп добро? А ти ћеш ми писати сваки дан, је ли? Управ, телеграфоваћеш ми. Сад смо богати, можеш да трошиш. II јављај ми тачно где си кад, да бих знала куда да ти шаљем писма... Ох! збиља: немам новаца... — Рећи ћу Галију да ти пошаље сутра; морам узети и сам. — Ох! немој... Није потребно. Иначе ти нећеш остати дуго, је ли? Ја ћу се хранити изван куће, дакле ништа ми не треба. А и кад би ми требало позајмила бих од тетке... И докле је вратар слазио низ степенице са сандуком на рамену, Аделина се опростила са својим мужем хладно, покуњено, не тражећи да је пољуби. — Нујеш, везаћу чвор. II лукавим погледом подсећала га је на малопређашње његово противљење. — 0! кад се будеш вратио мораћеш ме молити... мораћеш клечати. Џемс се користио том малом комедијом да би што пре од ње измакао. Али докле је слазио низ степенице, она се са одморишта наже преко ограде и прошапута му: — Неваљалко! неваљалко! врати се одмах... А потом полугласно: — Један пољубац, неваљалко! Али Џемс је у трку сишао низ степенице, прескачући по три степена, сео у кола и одвезао се ка Галију. Гали је вечерао. Он га је зовнуо у предсобље. — Охо! какав добар ветар вас донесе? У ово доба? — Несрећа. Добих пре два сахата депешу из Глазгова. Мајка ми је на умору. Ух! — Путујем у 7.55. Молим вас да то јавите управном одбору и да ме извините. — Којешта! то није било потребно ни да ми _говорите. Идите и не брините. Желим да ми јавите радосан глас. — Хвала, господине Гали. Молио бих вас да ми учините још једну услугу. — И десет, драги мој Буртоне. — Због краткоће времена нисам могао отићи до банке, где држим оно мало новаца...