Delo

76 Д Е Л 0 И Цезар је дошао. — Господин маркиз ме је звао? — Јесте ли ви Цезар? — Господин маркиз има зар част да ме познаје? — По имену и по чувењу. Буртон није хтео дангубити. Начинио се као какав велики господин, коме је досадно: извалио се на једну наслоњачу, опружио ноге преко друге столице и припалио велику хавану. — Један мо] пријатељ из „клуба у Вивијановој улнци“ причао ми је о вама, младићу. Разговарали смо о путовању. И он ми рече: У Милану ћете одсести у „Hotel des Etrangeres“, и потражићете Цезара. Има добрих цигара — додао је значајно се смешећи. Говорио му је на француском, али се трудио да му нагласак буде енглески, какав је и иначе био по природи. Препредени Цезар га одмах извуче из неприлике и одговори му на енглеском: — Мило ми је што моје мале услуге остављају тако добру успомену. — Дакле, Цезаре, кажите ми како бих ја могао провести ово после подне? Већ сте разумели да ме не занимају пинакотеке ? — Господин маркиз моћи ће добро провести данашње после подне, а врло добро сутрашње ако се задржи у Милану. — Не знам. Задржаћу се најдаље до сутра у вече. Сетио се Диманвиљове препоруке. И додао је с живом радозналошћу: — А за што не „врло добро“ још данашње после подне? — Господине маркиже, „врло добро“ нема се увек при руци. Цезар је говорио озбпљно, држећи се исправно и одајући госту највеће поштовање. То су му биле најлепше одлике, без којих у осталом не сме ни бити келнер у једној великој гостионици. — Хоће ли господин маркиз сам да бира или ће то поверити мени. — Не, не, бираћу сам. — Идодао је, смејући се: — Могли бисмо имати различите укусе. — Хоће ли ми господин маркпз допустити да му предам затворено писмо и адресу. — Наравно.