Delo

ПЈ1АВ0ЈКА 85 и јавио јој да he бити богати! Ах! Господе Боже! Уар то не беше довољно да узбуди мозак и срце тог великог детета! »Јадница! И обиснула му се око врата, и тражила је да је љубп да је милује. „Помисли, остаћеш на путу осам дана!“ На онда, на степеницама: „Везаћу чвор, чујеш ли? — Мораћеш ме молити клечећи!“ Ох! још како би је молио клечећи! Како је било слатко мислити на све то. Како би било слатко убедити себе да је све оно причање била лаж... А зашто на то није помишљао раније? И зашто себе није убедио сад? Каква лп га је чудна и сурова сумња мучила још, шта ли га је држало као прикована ту и није му дало да слети низ степенице, да побегне из те проклете куће? •Зар нису биле нравилне, разложне, разумљиве све те претпоставке што их је створио сад, за један минут? Зар му није било јасно да су биле бесмислене све оне друге што их је стварао раније? Дакле? Зашто се није одлучивао? Зашто није бежао? Чу, горе на степеницама, шум од корака. Неко је слазио. Не би требало да га виде где стоји тако на одморишту. Ваљало је одлучити се. II хтео је већ да послуша своје срце, које за то неколико минута одмора бејаше набрекло од нежности и туге, кад му један глас, као какав далеки одјек, зазвопн у уху: „Моја плавојка!“ То је био онај весели узвнк што се јуче у његовој канцеларији отео из Диманвиљевих груди, његов крик од изненађења који је бпо тако искрен, тако неочекиван, тако необуздан! II тада, у два корака, приђе вратима на којима беше написано „Бијанки“, и зазвони. Докле је чекао даму отворе, покрај њега прође особа чије је кораке малочас чуо. То беше ноп. Та црна прилика, у том тренутку, учини на њега чудан утисак, и подсети га да је то служитељ једне вере, која није била његова, вере његове жене коју је она исповедала с толиком ватром, с толиком побожношћу. У њеним осећајима била је једна једпна ситнпца коју јој је он морао опростити. Чешће је уображавала да је згрешила Богу што се удала за протестанта; и да би добила снаге да такве осећаје сузбије, сваке недеље је ишла на службу, и сваког месеца на исповест и прпчест. Да ли је, дакле, било могућно да једна тако побожна жена... Био би почео поново маштати, и мучити се сумњама, да се врата нису отворила. — Госпођа Бијанки? — упита једну бујну девојку, тип просте сељанке у празничној одећи, која је стојала па вратима.