Delo

88 Д Е Л 0 у њеним и самим његовим очима! Живео би зато, да преклиње за опроштај, који је ocehao да не заслужује. Али она, мило створење, опростила би му; и та узвишена милост начинила би га њеним понизним, захвалним робом, који би био срећан до смрти. Бијанки, пошто је прочитала писмо, беше изишла и сад је улазила носећи једну омању кутију од картона. Спустилаје, смешећи се, на сто и отворила. Али Џемс се журио. И савлађујући се, рећи ће јој усиљено мирнпм тоном и као осећајући досаду: — Госпођо, један мој пријатељ, који је имао част да се с вама иозна, причао ми је, пре неколико дана у Паризу где сзм био, да ви имате разних фотографија... Ја бих вас молио... — Разумем, — прекиде га она са злобним осмејком. Изволите сести... И држећи суву, крупну руку на заклопцу од кутије, као да чува какво благо, загледа му се испитивачки у очи: — Па ви говорите добро талијански. Долазите ли чешће У Италију ? — Једанпут годишње, ради проводње. — Аха! Буртон се побоја да није довео у онасност исход истраге. Бијанки га је још једнако посматрала; као да је сумњала. Тада он разумеде да му је требало употребити последњи напор. Када је већ дошло дотле, када већ није могао да се тргне, ваљало је да иде до краја, да дође до потпуног сазнања које би га учинило срећним. Срећним? Да, сваког мпнута што је пролазио он се све већма уверавао о бесмислености својих сумњи и својих страховања. Све оно што је јуче чуо од Диманвиља чинило му се сан. Није било могућно! Нпје било истина! Не, није било истина! — Напред, напред! одважно! — Узбуђење, које га је обузимало, није долазило од страха. Он је само махнито жудео да што је могућно пре дотакне руком оно што је већ виђао као поуздано. Требало је одговоритп Бијанкијевој и одагнати њене бојазни. — Знате... талијански сам нешто мало научио кад сам, пре неколико година, пробавио неколико месеца овде. — У Милану? — Не... у Риму и у Напуљу... Био сам на свадбеном путу. Ето једне мисли која му је, у разговору, пала на ум, и која му се учинила добра.